Tan Lai Zhou, sa Univerziteta u Mastrihtu u Holandiji, i njegove kolege su koristili podatke od 2.652 učesnika u studiji u Mastrihtu da bi procenili da li su izlučivanje natrijuma u urinu i unos soli povezani sa 24-časovnim BPV. Učesnici su se pridržavali sedmodnevne dijete sa niskim i visokim sadržajem soli (50 i 250 mmol NaCl/24 sata, respektivno) sa periodom ispiranja od 14 dana.
Istraživači su otkrili da 24-časovno izlučivanje natrijuma u urinu nije povezano sa 24-časovnim sistolnim ili dijastolnim BPV (β, po 1 g/24-časovno izlučivanje natrijuma u urinu: 0,05 mm Hg [95 procenata intervala pouzdanosti, -0,02 do 0,11] i 0,04 mm Hg [95 procenata intervala pouzdanosti, -0,01 do 0,09], respektivno). Nisu primećene značajne razlike u srednjoj razlici u 24-časovnom sistolnom i dijastolnom BPV između dijete sa malo soli i sa visokim sadržajem soli (0,62 mm Hg [95 procenata intervala poverenja, -0,10 do 1,35] i 0,04 mm Hg [95 procenata intervala poverenja , −0,54 do 0,63], respektivno).
„Naši rezultati ne ukazuju na to da bi ograničenje soli bilo efikasna strategija za smanjenje BPV-a, barem ne u okruženju zasnovanom na beloj populaciji sa relativno zdravim pojedincima“, pišu autori.
