Nedelju dana otkako je Rusija započela sveobuhvatni rat protiv Ukrajine, broj poginulih civila je na stotine, dok su hiljade povređene.
Prema podacima Ujedinjenih nacija, više od 600 civila je poginulo od posledica ruske agresije.
Ruske trupe su granatirale stambena naselja, gađajući civilne ciljeve kao što su škole, vrtići i vrtići. Hiljade je proterano iz svojih domova.
Kuće običnih Ukrajinaca razbijene su vazdušnim udarima, raketnim bacačima Grad i krstarećim projektilima ispaljenim sa ruske i beloruske teritorije.
Kiiv Independent priča priču o dve porodice koje su umalo poginule u granatiranju.
Bilo je osam sati 26. februara. Porodica Maksima Karauša okupila se na doručku u kuhinji svog stana u Kijevu.
Nekoliko minuta nakon obroka, ruski projektil pogodio je njihovu spavaću sobu.
„Svetlo se odmah ugasilo, postalo je crno, dim je ispunio sobu“, priseća se Karauš, otac dvoje dece. „Prvo što sam čuo je dečji vrisak. Moj najmlađi sin je imao sreće. Sedeo je iza zida. Zid je jak, izdržao je udar.”
Maksim i njegov sin Georgij (11) su pošteđeni. Ali njegova supruga Irina i njihov najstariji sin Marko (19) teško su povređeni. Stajali su na vratima kada je došlo do štrajka.
„Pucni talas ih je oborio s nogu. Odozgo su padale cigle, šljunak, krhotine“, rekao je Karauš.
Pronašao je Georgija i zamolio komšiju da izvede dete iz zgrade. Zatim je sina i ženu iskopao iz ruševina i stavio im udlage na noge. Oni su zajedno sa spasiocima Irinu i Marka spustili niz stepenice.
Od granatiranja je Irina ostala sa slomljenom nogom. Prošla je operaciju. Predstoji još nekoliko.
Marko ima povredu kičme i slomljenu nogu. Njegovo stanje najviše zabrinjava. Prva operacija je bila uspešna – lekari su uspeli da mu spasu nogu.
Sada Karauš trči između dve bolnice da bi pomogao svojim najmilijima.
„Imali smo sreće što smo preživeli“, rekao je. „Toliko ljudi u Kijevu je ili ubijeno ili je izgubilo svoje rođake u bombardovanju.
Ono što ih je spasilo je doručak, rekao je Karauš.
„Od našeg stana nije ostalo skoro ništa osim kuhinje“, rekao je on.
Sledeće jutro, 27. februara, nije se razlikovalo od prethodnog – Rusija je granatirala domove ljudi u Kijevu.
U isto vreme, na drugom mestu.
Bilo je oko 8 sati kada je Ljudmila Hončarenko, 59, konsijerž u stambenoj zgradi u Kijevu, sedela na sofi pored televizora na svom radnom mestu.
„Odjednom iz vedra neba, čujem prasak, a zatim bljesak“, priseća se ona. To je bila ruska raketa koja je pala u zemlju pored ulaza u zgradu. Zapalilo se sedam automobila parkiranih ispred.“
„Staklo je padalo pravo na mene sa prozora. Dobro da sam tamo imao roletne. Spasili su me”, rekla je. „Imao sam krv po licu, glava mi je bila puna stakla. Ne možete zamisliti.”
Eksplozija je bila toliko jaka, kako je rekla, da je izbila gvozdena vrata.
Stanovnici su odmah požurili u sklonište.
„Ljudi su vrištali i plakali. Trudnice, ljudi sa decom, sa malim bebama“, rekla je ona. „Bilo je mnogo panike.“
Nije ih pratila i odmah je otrčala kući svom sinu.
„Bio sam u trenerkama i papučama“, rekao je Hončarenko. „Dok sam išla kući, tako sam drhtala od straha“, dodala je.
Bila je zapanjena eksplozijom, ali je inače pobegla u jednom komadu.
„Ne znam koliko još možemo ovo da izdržimo“, rekao je Hončarenko.
