Kako za portal N1 objašnjava pulmolog Sanja Šarac, većina bolesnika ima više od 40 godina, ali mogu oboleti i mlađi ljudi. Prema njenim rečima, hronični bronhitis predstavlja treći najčešći uzrok smrtnog ishoda od nezaraznih bolesti u svetu.
„Stopa smrtnosti od moždanog udara i infarkta srca se smanjuje širom sveta, a broj obolelih i umrlih od HOBP, nažalost, pokazuje trend rasta“, kaže ona i dodaje da je osnovni uzrok HOBP-a pušenje cigareta (oko 90 odsto obolelih su aktivni ili bivši pušači).
Manje zastupljeni uzroci su zagađenost radne i životne sredine, pasivno pušenje, kao i određeni genetski faktori, ističe dr Šarac.
„Simptomi ove podmukle bolesti se sporo razvijaju tokom više godina. Nelečena bolest ima progresivan karakter, što znači da napreduje i pogoršava se tokom vremena“, navodi ona.
Dr Šarac navodi da su simptomi hroničnog bronhitisa hronični kašalj i iskašljavanje, naročito u jutarnjim časovima, zatim osećaj nedostatka vazduha, zamaranje pri naporu i sviranje u grudima.
„U početku bolesti nedostatak vazduha se javlja samo pri većem naporu. Sa napredovanjem bolesti podnošenje napora je sve teže, bolesnik ostaje bez daha u toku svakodnevnih aktivnosti kao što su penjanje uz stepenice, hod po ravnom, čak i jutarnje oblačenje i sprovođenje lične higijene“, kaže ona.
Prema njenim rečima, često oboleli zanemaruju početne simptome, a kašalj smatraju “normalnom” posledicom pušenja, tako da se dve trećine bolesnika prvi put jave lekaru kada je bolest već uznapredovala.
„Anamnezom i fizičkim pregledom bolesnika postavlja se sumnja na HOBP. Spirometrija je najvažnija dijagnostička procedura za postavljanje dijagnoze. Ispitivanje je često potrebno dopuniti bronhodilatacijskim testom, bodipletizmografijom, difuzijskim kapacitetom pluća za CO, testovima fizičkog opterećenja i dr. Saturacija krvi kiseonikom utvrđuje se pomoću pulsnog oksimetra rutinski u ambulantnom radu, a preciznija procena gasne razmene radi se pomoću gasnih analiza arterijske krvi“, navodi pulmolog.
Dodaje da je rendgenski snimak pluća neophodan deo dijagnostičkog algoritma.
„Ne može postaviti dijagnozu, ali može isključiti alternativne dijagnoze, odnosno otkriti neke druge uzroke tegoba koji su slični HOBP (tumor pluća, pleuralni izliv, kardiološke bolesti, deformitet grudnog koša, plućna fibroza)“, objašnjava ona.
„HOBP je heterogena bolest, preciznije sindrom. Kliničke manifestacije bolesti, radiografski nalaz, reagovanje na primenu iste terapije i prognoza su različiti kod različitih bolesnika sa istom dijagnozom“, kaže dr Šarac.
Ona dodaje da postoji nekoliko oblika, odnosno fenotipova ove bolesti. Fenotipovi klasifikuju HOBP pacijente u podgrupe sa specifičnim terapijskim pristupom, što dovodi do poboljšanja toka i prognoze bolesti.
„Davne 1955. godine ustanovljena su dva klinička fenotipa bolesti – emfizem i bronhitis. Na osnovu rezultata novijih medicinskih istraživanja do danas je ustanovljen veći broj fenotipova bolesti koji lekare koji se bave lečenjem HOBP-a usmeravaju prilikom odabira terapije za svakog pacijenta“, kaže ona.
Dr Šarac navodi da je u trenutku postavljanja dijagnoze HOBP-a većina pacijenata već izgubila oko 50 odsto plućne funkcije.
„Prognoza zavisi od težine bolesti. Bolesnici u odmaklom stadijumu oboljenja skloniji su akutnim pogoršanjima (egzacerbacijama), hospitalizaciji i smrti. Pacijenti sa blagom formom bolesti su u manjem riziku od navedenog, ali i kod njih se dešavaju egzacerbacije koje dovode do progresivnog gubitka plućne funkcije. Egzacerbacije su karakteristika inače hroničnog i progresivnog toka HOBP-a“, navodi pulmolog.
Lečenje pogoršanja HOBP-a često podrazumeva hospitalizaciju i složen, timski rad lekara i medicinskog osoblja, dodaje ona.
„Ishod ovakvih epizoda je neizvestan, a najčešće se respiratorna funkcija samo delimično oporavlja. Sa svakom egzacerbacijom bolesnik gubi deo respiratorne funkcije, odnosno ne vraća se na nivo pre egzacerbacije. Uznapredovala bolest je povezana sa značajnim pogoršanjem kvaliteta života, invaliditetom i skraćenjem životnog veka. HOBP je potvrđen faktor rizika za nastanak raka pluća, zapaljenja pluća i moždanog udara“, kaže dr Šarac.
Nakon postavljanja dijagnoze HOBP-a potrebno je pristupiti lečenju. Najvažniji su lekovi iz grupe bronhodilatatora (lekovi koji šire disajne puteve) i lekovi koji deluju na hronično zapaljenje disajnih puteva (antiinflamatorni lekovi), navodi sagovornica N1.
„U lečenju se koriste inhaleri, odnosno tzv. pumpice pomoću kojih se lek unosi udisanjem (inhalacionim putem). To je najbolji, najkorisniji i najmanje štetan vid terapije jer lek deluje direktno na oboleli organ, unosi se mala doza lekova, brzo se otklanjaju simptomi i nema neželjenih efekata na druge organe i tkiva u organizmu“, kaže ona.
Dodaje da je poslednjih dvadesetak godina došlo do značajnog napretka i pojave brojnih novih lekova za efikasno lečenje ove bolesti.
„Veliki pomak u lečenju donele su kombinacije dva ili tri inhalaciona leka u obliku jednog inhalera čime se značajno pojednostavljuje lečenje, ali i popravljaju rezultati lečenja. Pušenje, ne samo da je uzrok nastanka bolesti, već pogoršava simptome i lečenje čini manje efikasnim“, naglašava ona.
U mere lečenja, zavisno od težine bolesti, spadaju i kiseonična terapija, aparat za neinvazivnu ventilaciju, respiratorna rehabilitacija, vakcinacija protiv sezonskog gripa i pneumokoka, navodi pulmolog i dodaje da je klimatsko – banjsko lečenje pokazalo povoljne efekte na simptome bolesti i plućnu funkciju.
„Cilj lečenja je smanjenje tegoba, olakšanje svakodnevnog funkcionisanja, sprečavanje akutnih pogoršanja (egzacerbacija) i progresije bolesti. HOBP je hronična bolest koja zahteva redovno uzimanje terapije, izbegavanje faktora rizika i redovne kontrole kod pulmologa sa spirometrijskim praćenjem plućne funkcije“, zaključuje doc. dr Sanja Šarac.
