Til Lindeman je oduvek to umeo, da dublje poruke sakrije iza brutalnosti. Ko ih ne prepoznaje, zgađeno se pita kakav je to bolestan mozak. Ali baš zato Ramštajn ima milionsku publiku širom sveta, piše Dojče vele .
Frontmen benda rođen je 4. januara 1963. u Lajpcigu. Sa devet godina je zapisao prve stihove – „Pod njim puca svaka orahova kora, a koja neće, mora“.
Lindeman je bio izvrstan plivač, toliko dobar da je trebalo da nastupa za Istočnu Nemačku na Olimpijskim igrama 1980. Ali, otkrilo se da je 1978. tajno imao kontakte sa sportistima iz Zapadne Nemačke, pa je precrtan iz tima.
Osamdesetih se meša u andergraund muzičku scenu DDR-a. U prvom bendu First Arsch svira bubnjeve i peva. Gitaristi su bili kasniji članovi Ramštajna Rihard Kruzpe i Paul Landers. Već tu se prepoznaje zvuk Ramštajna, jednostavan, borben, brutalan.
Lindeman dubokim glasom začinjava celu stvar. Glas „r“ izgovara tvrdo i to mu postaje zaštitni znak.
Album „Herzeleid“ iz 1995. upada u top 10 u Nemačkoj. Omot izaziva debate, jer na njemu su šestorica muzičara golih nauljenih torza. Neke novine čak tvrde da se članovi Ramštajna namerno predstavljaju kao arijevski nadljudi, da poturaju nacizam.
Jedan muzički magazin ocenjuje da pesme imaju nacionalistički prizvuk, da su proleterski rok, a da su neizdržive „tupe nasilne metafore i šokantni tekstovi špikovani nasiljem“.
Lindeman se branio od optužbi za nacizam i pričao da se radi o svim varijantama ljubavi, njenim lepim stranama i naličju. „Liebe“, rekao je, jeste najčešća reč u njihovim tekstovima.
„Radi se o tome da se iznese tabu, ali kroz alegorije. Pomalo šifrirano, kao što se u šlagerima iz šezdesetih kaže noćas ostajem kod tebe, a u stvari svako zna da će se j***ti“, rekao je on 1997. godine.
Ramštajn je nastavio da koketira sa neizrecivim i sticao ogromnu bazu fanova – više van Nemačke, a onda i kod kuće. Lindeman je na bini davao pun gas, dok je sve ređe govorio za medije.
Odevao je sumanute kostime, šminkao se, u nastupe uveo bacače vatre.
„Dosađujem se između refrena i strofa. Ne umem da plešem. Zato sam počeo sa pirotehnikom“, rekao je.
Posle više nesreća sa vatrom, Lindeman je sam završio obuku za pirotehničara. Od tada je sve još luđe, ponekad su mu bacači plamena pričvršćeni na leđa.
I kad Ramštajn pauzira, Lindeman ne miruje. Piše poeziju, jednako brutalnu, putuje Amazonijom. Od 2015. sarađuje sa švedskim metalcem Peterom Tagtgrenom. Na dva albuma do sada, tekstovi su još žešći – bol, krv, meso, seks, smrt, suze, ima nekrofilije, silovanja, drugih ljudskih ponora.
„Što se ljudi više uzbuđuju oko toga, to sam više podstaknut da pišem još gore stihove“, rekao je o tome Lindeman.
U Rusiji ima ogroman broj fanova i sa tom zemljom je Lindeman godinama gajio poseban odnos. Snimao je spotove u Moskvi i Sankt Peterburgu, na Crvenom trgu pevao patriotsku pesmu „Lюbimый gorod“ (Voljeni grad). Napad na Ukrajinu promenio je odnos – Lindeman je otkazao sve koncerte u Rusiji.
Solističke avanture i eksperimenti nisu okončali Ramštajn. Prošle godine se pojavio album „Zeit“ , što je oduševilo i uplašilo ljubitelje, jer mnoge pesme zvuče kao podvlačenje crte i oproštaj jednog velikog benda. Tu je pesma „Adio“ ili stih „treba otići kad je najlepše“.
Ali, Ramštajn ne pominje kraj puta. Od 2019. su, sa prekidima, na velikoj stadionskoj turneji i to će potrajati do avgusta ove godine. Album „Zeit“ je neka vrsta krunisanja Lindemana za 60. rođendan. To je bio najprodavaniji album godine.
