Kako klime širom sveta postaju oštrije i sve nepredvidljivije, raste zabrinutost oko bezbednosti hrane u svetu.
Prinosi osnovnih useva kao što su kukuruz i pšenica već opadaju u tropskim regionima niske geografske širine i u sušnim i sušnim regionima kao što su afričke sušne zemlje i delovi Mediterana.
Bogate zemlje su daleko od imuniteta. Australija je doživela pad prinosa od skoro 30 odsto između 1990. i 2015. zbog smanjenih padavina.
Dok je proučavao raznovrsnost hrane 2011. godine, naučnik iz oblasti životne sredine Morgan Ruel, sada na Univerzitetu Klark, slučajno je naišao na jednu moguću tehniku koja bi mogla da pomogne u stabilizaciji prinosa usjeva.
Nekada široko rasprostranjenu praksu sada koriste samo male farme na mestima kao što su Kavkaz, grčka ostrva i rog Afrike. Uprkos tome što je neverovatno jednostavan, većina agroekološke zajednice nije bila svesna toga.
Ipak, farmeri koriste ovu tehniku više od 3.000 godina u najmanje 27 zemalja. Možda je to čak i dovelo do poljoprivrede.
Metoda je sadnja maslina – kombinovane mešavine žitarica koja može uključivati pirinač, proso, pšenicu, raž, ječam i još mnogo toga – i žetvu svih zajedno da bi se odvojili ili koristili kao jedan proizvod.
U Etiopiji, na primer, gde je Ruel otkrio postojanje maslina, duragna sadrži više vrsta i sorti ječma i pšenice, koje se uzgajaju zajedno. Meštani smatraju da je mešavina jedna kultura, od nje prave hleb, pivo i tradicionalne slastice.
Lokalni farmeri su izvestili da ova mešavina obezbeđuje barem neki prinos pod nepovoljnim uslovima, a sada istraživači imaju eksperimentalna ispitivanja koja potkrepljuju ove tvrdnje. Radeći na Univerzitetu Cornell, Ruelle i njegove kolege su izvršili pregled prethodnog rada, pokazujući da su masline dale veću stabilnost u promenljivim uslovima. Promenom sastava vrsta svake sezone, farmeri bi mogli da se zaštite od klimatskih uticaja bez potrebe za dodatnom intervencijom.
„To je ovaj entitet koji se stalno razvija. Sam po sebi, on funkcioniše van kontrole farmera kako bi reagovao na sve uslove koji se dešavaju“, kaže Ruel. „Dakle, bez obzira na sve, moći ćete da pravite hleb sa ovim.“
Proces omogućava okruženju da izabere koje će vrste uspevati. A ako uslovi životne sredine nastave da se pomeraju u jednom pravcu, mešavina semena za sledeću sezonu takođe će se promeniti u skladu sa tim trendom.
„Brže je od evolucije. Da imate samo jednu slabu sortu, trebalo bi mnogo vremena da se prilagodite“, objašnjava etnobotaničar Aleks Mekalvej sada u Botaničkoj bašti u Njujorku. „Ali ako imate više vrsta i više sorti, te promene se mogu dogoditi veoma brzo.“
Kada nastupi suša, rezultujući prinos useva će sadržati sojeve ječma otpornije na sušu, a manje pšenice, na primer. Ali pšenica je još uvek tu da preuzme vlast ako dođe do iznenadne vlažne sezone.
„Ako jedno ne uspe, barem imamo drugo“, rekao je gruzijski sveštenik koji uzgaja ovu mešavinu jednom od istraživača 2022.
Već neko vreme istraživači savetuju da prelazak sa monokulturnog uzgoja može biti od koristi u mnogim slučajevima, jer je sadnja više vrsta useva daleko bolja za kontrolu štetočina, đubrenje, zdravlje divljih životinja i održivost. Međutim, polikultura je problematična za poljoprivredu većeg obima koja se oslanja na mašine za žetvu i preradu.
Pošto se ista mašina može koristiti za žetvu svake sorte zrna u mešavini maslina, proces se može povećati. Savremena industrija ima iskustva iu sortiranju vrsta žitarica u velikom obimu.
Maslini takođe daju veće prinose. U jednom poljskom ogledu pšenica i ječam zajedno su bili 20 procenata bolji od pšenice sami po sebi i 11 procenata bolji od ječma sami po sebi, a druga studija je pokazala da je korišćenje zemljišta za monokulture moralo da se poveća za 50 procenata da bi se postigao isti rezultat za isto mešavina maslina kroz tri godine.
Štaviše, masline još uvek donose mnoge ekološke prednosti polikultura koje uključuju potpuno različite vrste biljaka, kao što su otpornost na bolesti i insekte štetočine koji bi zahtevali manje oslanjanja na pesticide koji nanose razne vrste štete divljim životinjama.
„Razgovarao sam sa nekim izraelskim naučnicima koji su rekli da nikada ne nalaze divlju pšenicu bez divljeg ječma“, kaže Mekalvej. „Ova zrna su se razvijala mnogo, mnogo hiljada godina.“
Takođe postoje dokazi da su rani farmeri u periodu bronzanog doba i neolita koristili mešavine maslina kao što su emmer i spelta ili einkorn.
„Mešavina divljeg ječma (Hordeum spontaneum) i divljeg ovsa (Avena sterilis) uzgajana je u Gilgalu u Izraelu, pre nego što je bilo koji od njih pripitomljen“, pišu istraživači u svom radu.
Iako još uvek postoji mnogo nejasnoća koje treba istražiti, kao što je tolerancija različitih mešavina na loša zemljišta, Mekalvej i tim veruju da bi masline mogle da pruže ogromne koristi na svim nivoima poljoprivrede, od prirodnog do industrijskog, posebno u oblastima koje se već suočavaju sa izazovnim klimatskim uslovima .
„Poljoprivrednici širom sveta upravljaju i ublažavaju rizik na svojim farmama hiljadama i hiljadama godina i razvili su ove lokalno prilagođene strategije da to urade“, zaključuje Mekalvej. „Možemo mnogo da naučimo od njih, posebno sada, u vreme klimatskih promena.
