Demokratsko nazadovanje se dešava u neviđenom broju bogatih zemalja koje su nekada smatrane imunim na takve sile – među njima su i Sjedinjene Države, otkriva nova analiza koju vode politikolozi iz Kornela i objavljena u časopisu World Politics.
Da bi informisali debate o tome gde se nazadovanje dešava – i da bi istakli strategije otpora – istraživači su identifikovali epizode pada u skoro 40 zemalja od 1990. godine, od Jermenije do Zambije. Polovina je premašila prag bogatstva iznad kojeg su društveni naučnici ranije verovali da su napredne, industrijske demokratije se ne mogu slomiti, uključujući većinu zemalja koje su naučnici klasifikovali kao „teško“ nazadovanje.
Sve češće, kažu istraživači, pretnje demokratiji ne dolaze od dramatičnih državnih udara, vojne agresije ili građanskog rata, već od autokratskih lidera koji koriste demokratske institucije — izborne zvaničnike, zakonodavna tela, sudove i medije — da konsoliduju izvršnu vlast. Takvi procesi su inkrementalni i teže ih je prepoznati u realnom vremenu, rekli su, i mogu pogoršati polarizaciju koja dodatno slabi poverenje u demokratije.
„Globalno iu Sjedinjenim Državama vidimo novi obrazac demokratske erozije koristeći institucije za ograničavanje demokratskih prava i učešća“, rekla je Rejčel Biti Ridl, direktorka Centra za međunarodne studije Mario Ejnaudi u Kornelu. „Sa rekordnim brojem ljudi za koje se očekuje da će učestvovati na izborima širom sveta ove godine, sada je vreme kada treba praktikovati strategije otpora kako bi se ojačala i zaštitila demokratija.
Ridl, profesor međunarodnih studija Džon S. Najt iz Einaudi centra i profesor na Odeljenju za vladu, na Koledžu za umetnost i nauku (A&S) i na Školi javne politike Cornell Jeb E. Brooks, je prvi autor „Demokratsko nazadovanje, otpornost i otpor“.
Koautori su Kenet Roberts, Richard J. Schvartz profesor vlade (A&S) i kolega sa fakulteta koji vodi Einaudijevu inicijativu za istraživanje demokratskih pretnji i otpornosti; Paul Friesen, Einaudijeve demokratske pretnje, postdoktorski saradnik; i Dženifer Mekoj, profesorka političkih nauka na Državnom univerzitetu Džordžije. Članak je deo simpozijuma povodom 75. godišnjice Svetske politike, gde je Ridl član uređivačkog odbora, a Roberts član uređivačkog odbora.
Nedavno su se debate među naučnicima usredsredile na obim i prirodu demokratskog nazadovanja na globalnom nivou, pri čemu neki upozoravaju da su dugotrajne i bogate demokratije ugrožene, dok drugi tvrde da su takvi strahovi preterani. Zaključci su u velikoj meri oblikovani odlukama kodiranja oko pragova koji određuju gde i kada počinje nazadovanje, stepen opadanja i kada se epizode povlače ili završavaju – kritični trenuci kada se faktori otpora mogu identifikovati, kažu naučnici.
„Čak i tamo gde nazadovanje ne uzrokuje slom demokratije ili je zameni neki oblik diktature, ono uključuje značajnu eroziju kvaliteta i stabilnosti demokratskog upravljanja“, rekao je Roberts. „To degradira demokratsko građanstvo i podriva sposobnost građana da koriste demokratske institucije kako bi vlastodršce pozvali na odgovornost.
Na osnovu 38 slučajeva kategorisanih kao da doživljavaju minimalan (grupa uključujući SAD), umeren ili ozbiljan pad—tim je identifikovao četiri puta nazadovanja. Najdominantniji je bio „pojačanje izvršne vlasti“, gde aktuelna izvršna vlast i politička partija vrše kontrolu nad demokratskim institucijama, slabe kontrole i ravnoteže i ograničavaju opoziciju. Arhetipski slučajevi uključuju Benin, Mađarsku, Nikaragvu i Tursku.
Drugi put je „sporazum elit“, gde sadašnji zvaničnici, saveznički zvaničnici i korporativni lideri rade na kooptiranju opozicionih lidera i nezavisnih medija kroz pokroviteljstvo i plen, proces koji se primećuje u Indoneziji, Gvatemali i Peruu. Treći put, koji se vidi u Tunisu, uključuje „samopuč“, u kojem izvršne vlasti zatvaraju ili neutrališu demokratske institucije kao što su sudovi i zakonodavna tela kako bi centralizovali vlast i eliminisali odgovornost. Poslednji niz slučajeva pokazuje demokratsku otpornost i oporavak, gde institucije i mobilisani građani drže nazadovanje pod kontrolom—kao u Malaviju, Moldaviji i Južnoj Koreji.
Analiza praga i studije slučaja ističu nekoliko izvora otpornosti i strategija otpornosti, utvrdili su istraživači. Opozicione stranke su posebno važne za pružanje otpora autokratskim vlastodršcima, rekli su, i moraju ostaviti po strani političke razlike kako bi se ujedinile oko cilja odbrane demokratije.
„Vreme je takođe ključno“, rekao je Ridl. „Ako možete da identifikujete pretnje demokratiji i odgovorite na njih u ranim fazama, mnogo je veća verovatnoća da ćete moći da se oduprete nazadovanju. Ako erozija ode previše duboko i predaleko, mnogo je teže oporaviti se.“
Turska i Mađarska su primeri ovog drugog scenarija, rekla je ona, dok Poljska predstavlja optimističniji slučaj, pošto se oporavila od ozbiljnog demokratskog pada. Istraživači su rekli da demokratski karakter civilnog društva, sudova, zakonodavnih tela, birokratije i medija nikada ne treba uzimati zdravo za gotovo.
„Demokratija se nikada ne konsoliduje, već se mora stalno praktikovati i unapređivati“, rekao je Ridl. „Osporavanje ideja i prioriteta u okviru zajedničkih pravila je u srcu demokratskog građanstva i liderstva; da bismo efikasno osporili ideje, moramo da se pridržavamo pravila u duhu i praksi. Ovo istraživanje pomaže da se identifikuje ko to radi i kako.“
