Samo hrabar i ambiciozan sporazum UN sa sveobuhvatnim reformama čitavog životnog ciklusa plastike može zaustaviti svetsku krizu otpada, rekli su stručnjaci u ponedeljak.
Čak i ako se sprovedu mere za koje se smatra da imaju najveći potencijal za smanjenje potrošnje plastike, one i dalje neće uspeti da spreče značajan porast proizvodnje i upotrebe plastike, upozoravaju u izveštaju.
Pre godinu dana 175 zemalja se složilo da okončaju zagađenje plastikom tako što su napravili obavezujući sporazum UN, koji bi mogao da stupi na snagu krajem 2024.
Među ključnim akcijama o kojima se pregovara su globalna zabrana plastičnih predmeta za jednokratnu upotrebu, šema „zagađivač plaća“ i porez na novu proizvodnju plastike.
Ali čak i sa ovim politikama postoji „značajna“ mogućnost da će sporazum „biti preslab da bi krivulju potrošnje savio naniže“, navode autori u saopštenju.
Prema trenutnim trendovima, upotreba plastike će se skoro udvostručiti u odnosu na 2019. u zemljama G20 do 2050. godine, dostižući 451 milion tona svake godine, navodi se u izveštaju koji su zajednički izradili Economist Impact i The Nippon Foundation.
Godine 1950. u svetu je proizvedeno samo dva miliona tona plastike.
„Nalazi naglašavaju nivo ambicije i osećaj hitnosti koji je potreban za pregovaračkim stolom“, rekla je koautorka Gillian Parker za AFP.
Izveštaj je modelirao tri pristupa politike – o kojima se raspravlja na pregovorima UN – koji pokrivaju ceo životni ciklus plastike, od proizvodnje do odlaganja.
Globalna zabrana nepotrebne plastike za jednokratnu upotrebu, uključujući plastične kesice, pamučne štapiće i štapiće za balon, do 2050. usporila bi rast potrošnje plastike za samo 14 odsto.
Takozvane šeme proširene odgovornosti proizvođača, koje stavljaju teret na industriju, jedva bi smanjile projektovano povećanje upotrebe plastike, smanjujući ga sa 451 na 433 miliona tona.
Čak bi i značajan porez na „devičansku“ plastičnu smolu, sirovinu za proizvodnju plastike, umanjio samo 10 procenata od osnovne projekcije do 2050. godine.
Kombinovana primena sve tri mere bi ipak omogućila da potrošnja plastike poraste za četvrtinu.
Čak se i ove neadekvatne mere suočavaju sa teškim vetrovima: proizvođači, trgovci na malo, industrijska tela i potrošačke grupe će se verovatno suprotstaviti nekima ili svim njima, navodi se u izveštaju.
„Industrija je bila vrlo jasna kada je rekla da ne misli da su porezi produktivni“, rekao je Parker. Proizvođači su još manje oduševljeni smanjenjem proizvodnje.
Recikliranje, pokazalo je izveštaj, nije opravdalo očekivanja, čak i ako ostaje deo rešenja. To je kao da „zatvorite vrata nakon što su konji upali“, rekao je Parker.
Efikasnije je intervenisati na početku plastičnog cevovoda nego na kraju, kada sve bacamo, predložila je ona.
Mnogim zemljama nedostaje infrastruktura za rukovanje obimom nastalog plastičnog otpada i i dalje je jeftinije proizvoditi devičansku plastiku nego je reciklirati.
Parker i njen tim su, međutim, i dalje optimisti. „Ovo nije nemoguć problem“, rekla je ona za AFP.
Uz prave obavezujuće i sprovodive intervencije i ekonomske podsticaje, zagađenje plastikom je „rešivo“, rekla je ona.
