Amerika ima potrebu da požuri sa cementiranjem svog uticaja na preostalom delu Balkana i da oslobodi svoje ruke kako bi se u punoj meri posvetila neposrednim srednjoročnim i dugoročnim ciljevima koje ima prema Rusiji i Kini, kaže bivši šef jugoslovenske diplomatije Vladislav Jovanović, piše Sputnjik.
Rusiju je, kako objašnjava naš sagovornik, Amerika još pre pet godina u svom zvaničnom bezbednosnom dokumentu odredila kao rivala i protivnika, a Kinu kao trgovinskog rivala i potencijalnu bezbednosnu pretnju.
„Stavili su dve alternative – jedna je da se Kina zadrži na manjem stepenu izazova, a drugi je da krene sa većim ambicijama u odnosima sa SAD. Onda bi Vašington pojačao svoju politiku prema njoj. Rusiju su već tada označili kao protivnika,termin „partner“ više nije bio u upotrebi, a još manje „prijatelj“ kako su je nekada prikazivali što pokazuje jednu očiglednost – SAD znaju da ne može istovremeno da idu prema obema, jer se uzajamno dopunjuju. Svaki veći pritisak na jedni ili drugu samo može da ih zbliži, a to Amerika ne može da podnese,“ uveren je Jovanović.
Aktivni deo ciljeva Vašingtona ide prema Rusiji, ocenjuje Jovanović i dodaje da paralelno sa tim pojačavaju takozvanu politikuzadržavanja prema Kinitime što se stvara dalekoistočni NATO, a istovremeno pripremaju neke druge još neopredeljene zemlje za neku vrstu savezništva sa SAD.
Imaju dugoročne ciljeve, a u prilog tome je činjenica da smatraju da sa dnevnog reda prvo treba da sklone Rusiju.
Sjedinjene države ne žele da uđu u direktan sukob ni sa Rusijom ni sa Kinom, uveren je naš sagovornik, koji podseća da SAD nikada nisu ratovale ni sa jednom „jakom“ zemljom. Sve će činiti, dodaje on, da se to izbegne ali će dotle sve raditi na iscrpljivanju i teranju Rusije na ustupke, izazivanju unutrašnjih napetosti, političkih promena.
A sve to, kako bi na vlast mogli da dođu ljudi koji će biti pomirljivi prema Americi u smislu da prihvataju saradnju sa njom pod njenim uslovima.
„To im je ideal i onda bi mogli da se okrenu prema Kini ali bi imali iRusiju kao potencijalnog saveznika, a ne više kao neprijatelja,“ smatra Jovanović.
To što Zapad govori da su u Srbiji snažni elementi Rusije i Kine su neubedljivi argumenti i povici na druge koji su plasirani sa ciljem da bi se slabije videlo totalno prisustvo Amerike i Zapada na celom Balkanu, uključujući i našu zemlju. S druge strane, Srbija je, prema mišljenju našeg sagovornika, po mnogo čemu osobena zemlja i na Balkanu, a i šire zato što je kroz čitavu svoju istoriju koja je bila duga i bolna pod tuđim uticajem i vlašću, izgradila svoju samosvest koja se bazira na slobodi, nezavisnosti i na etici o dobrom i lošem.
Jovanović, međutim, tvrdi da takvo ponašanje velike sile ne vole, jer su naučile kroz istoriju da drugima vladaju i da ih kažnjavaju ali su sada u nekoj vrsti pat situacije zato što su prema Srbiji uradili nešto nelegitimno – bombardovali su je bez ovlašćenja i pokazali da imaju osvajačke ciljeve.
„Tu su zastali i zbog toga ne mogu dalje ni da maknu sa tim svojim osvajanjem ako ga Srbija naknadno ne prihvati. Oni sve čine da ga mi prihvatimo ali će voditi računa da u tome ne idu predaleko, jer su svesni daSrbiju ne smeju da otuđe od sebe, jer je ona sve značajnija kao politička činjenica na Balkanu ne samo u odnosu na Kosovo i Metohiju nego i za okolne zemlje. NJima je značajno da ako već ne mogu danas uvuku u evrointegracije onda žele da nas učine dobronamernim partnerom što će ih štititi od okretanja Srbije nekim drugim opcijama,“ zaključio je Vladislav Jovanović.
