Veoma veliki procenat Južnoafrikanaca koji su pušteni iz zatvora na kraju bivaju ponovo uhapšeni i ponovo osuđeni za zločine. Zemlja ima jednu od najviših stopa recidivizma u svetu.
Kriminolog Casper Lotter izlaže svoje nalaze u nedavnom radu o tome šta se može naučiti iz finskog iskustva u smanjenju ovog trenda.
Oko 9 od 10 bivših prestupnika ponovo izvrši krivična dela u Južnoj Africi. Izraženo kao procenat od 90% zatvorske populacije od otprilike 260.000 u bilo kom trenutku, ovo je jedno od najviših i najneodrživijih na svetu.
SAD imaju stopu recidiva od oko 67%, dok Kina, autoritarna zemlja u kojoj su masovna pogubljenja recidivista norma, ima stopu između 6% i 8%.
U Finskoj, liberalnoj demokratiji, stopa je veoma prihvatljivih 31%.
Čini se da je primarni uzrok ponovnog prestupa u Južnoj Africi nespremnost ili nesposobnost države da raščisti oblasti sukoba u društvu koje ili podstiču kriminal ili podstiču ponovna krivična dela. Primeri za to su nejednakost (plodno tle za nasilne zločine), siromaštvo u inače bogatom društvu, hronična nezaposlenost i vladine prakse koje marginalizuju i stigmatizuju ljude.
Ne samo da država nije uspela da zaštiti građane od zločina i štete koje se može sprečiti, već su političari to pitanje iskoristili i za kampanju za „oštru protiv kriminala“.
Južna Afrika takođe ima oštru stigmatizirajuću kulturu sramote, za razliku od integrativne kulture sramote, kada su u pitanju ljudi osuđeni za zločine. U stigmatizirajućoj kulturi sramote, bivši prestupnici često doživljavaju diskriminaciju i ostrakizaciju. To ih udaljava od mejnstrim kulture i njenih vrednosti ka kriminalnim subkulturama. SAD imaju sličnu kulturu.
U integrativnoj kulturi sramote, bivši prestupnici se podstiču da se reintegrišu u društvo. Omogućeno im je zapošljavanje i druge mogućnosti da olakšaju njihovu tranziciju u mainstream društvo. Kina i Japan su primeri za to.
Ovaj pristup je takođe rasprostranjen u afričkim kulturama, poput onih u Maliju, Keniji, pa čak i Nigeriji. Razlog za ovo? U većini afričkih zemalja sa istorijom kolonijalizma, uspostavljena je veza između zatvora i ropstva.
Značajno je da je vodeći australijski komparativni kriminolog Džon Brejtvejt tvrdio da je stigma „kontraproduktivna” i da podstiče ponavljanje krivičnih dela.
Iako je recidivizam (ponovno krivično delo) značajan problem u kriminologiji, ne postoje laki odgovori kako da ga rešite. Problem je i složen i nijansiran.
U nedavnom radu, pogledao sam alternative.
Na primer, Finska ima hibridnu kulturu. Ima stigmatizirajuću kulturu sramote koja je pod velikim uticajem integrativnih osobina sramote. Poznata kineska poslovica kaže da je nijansa sve. Ove karakteristike su evidentne u finskom zatvorskom okruženju, kao iu okruženju nakon zatvaranja.
Ulažu se naporni napori da se bivšim prestupnicima obezbede mogućnosti zapošljavanja ili finansijske pomoći nakon izlaska iz zatvora.
A brige prestupnika se razmatraju tokom pritvora. Zatvorski protesti, kao što su štrajkovi glađu, su nezapamćeni u finskim zatvorima. U Južnoj Africi su uobičajeni.
Ali najupečatljivija karakteristika finskog sistema je zadivljujuća stopa recidivizma od oko 31% (sa dekarceracijom 53 zatvorenika na 100.000 u opštoj nacionalnoj populaciji). Dekarceracija je rezultat napora da se što je moguće više ograniči pribegavanje zatvoru. U Južnoj Africi stopa recidiva (ponovnog prestupa) je između 86% i 94%.
Dakle, iako je stopa zatvaranja u Južnoj Africi (broj osuđenih kriminalaca koji idu u zatvor) skoro pet puta veća od one u Finskoj, Finska ima samo jednu trećinu stope ponavljanja krivičnih dela u Južnoj Africi. Pitanje je zašto, pošto obe ove zemlje ispoljavaju stigmatizujuću kulturu sramote.
U svom istraživanju identifikovao sam specifične karakteristike unutar finskog sistema koje ga čine dobrim modelom za južnoafričko odeljenje za popravne službe. Ovi uključuju:
Moje istraživanje pokazuje da bi Južna Afrika mogla imati koristi od pristupa Finske.
Južnoafrički akademik Gavin Bredšo, stručnjak za duboko ukorenjene društvene sukobe, kao i društvenu koheziju, kaže: „Najnoviji istraživački rad o pregovorima takođe podržava činjenicu da su integrativni pristupi obično daleko efikasniji {nego pregovaranja o moći}.
Prepoznavanje osnovnih ljudskih potreba ranije zatvorenih, kako Bredšo ukazuje, sigurno će imati značajan uticaj na stopu recidivizma u Južnoj Africi.
Otkrio sam da je veliko dostignuće Finske rezultat prepoznavanja osnovnih ljudskih potreba prestupnika i bivših prestupnika, čime je eliminisan ovaj primarni izvor ljudskih sukoba. Te potrebe uključuju zapošljavanje, gde je to moguće, osnovni smeštaj, dostojanstvo i odgovor na njihove brige.
U zemlji u kojoj 9 od svakih 10 prestupnika ponovo izvrši krivično delo, možda je vreme da se ponovo proceni paradigma rehabilitacije. Iskustvo Finske pokazuje vrednost primene razumnih perspektiva transformacije sukoba u upravljanju kriminalom.
