Kada ljudi pomisle na olimpijske sportiste, često razmišljaju o pobednicima. Ali takmičenje za olimpijsku medalju je nepredvidiva potraga koja za većinu rezultira razočaranjem.
Uspeh se može postići samo kroz posvećen trening za brzinu i snagu, uz savladavanje tehnike. Ali taj trening mora biti izbalansiran sa najvećim strahom sportiste – sportskom povredom.
Kada je u pitanju zdravlje muskuloskeleta i rizik od povreda, može se reći da je vežbanje (fizička aktivnost za održavanje zdravlja) dobro za vas, dok sport (takmičarska fizička aktivnost regulisana skupom pravila) možda nije, jer povećava opterećenje na osnovne strukture tela (mišiće, kosti i ligamente).
U bacanju koplja prijavljene su sile koje prelaze sedam puta telesne težine u prednjoj nozi. A gimnastičari na treningu izvode stotine ponavljanja pokreta koji primenjuju veću silu od njihove telesne težine kroz ručne zglobove i laktove. Kada se noseće strukture tela podvrgnu ovim silama, greška u tehnici lako može izazvati povredu.
Studija iz 2007. godine o sportskim povredama nastalim na takmičenjima ili treninzima tokom Svetskog prvenstva u atletici 2007. pokazala je da je skoro 10% sportista prijavilo povrede, od kojih se 71% dogodilo tokom takmičenja. Slična studija o Olimpijskim igrama 2008. objavila je da je 11% sportista povređeno, sa sličnim rezultatima u Londonu 2012, Rio de Žaneiru 2016 i Olimpijskim igrama u Tokiju 2020.
Međutim, neki sportovi imaju mnogo veću stopu povreda. Na Olimpijskim igrama mladih 2018. povređeno je 43% ragbista.
Sportske povrede dolaze u dve kategorije, akutne (ili trenutne) i prekomerne upotrebe. Postoji otprilike duplo veći broj akutnih povreda nego prekomerne upotrebe, a akutne povrede su obično rezultat jednokratnog čudnog događaja, kao što je ruptura ligamenta pri sletanju ili preopterećenje mišića koje izaziva kidanje tetive.
Takmičari moraju posvetiti godine svog života postavljanju temelja snage kako bi omogućili njihovim telima da se nose sa fizičkim zahtevima takmičenja i da proizvedu snage i pokrete koji su potrebni za uspeh u njihovom sportu.
Na primer, obučeni sprinteri proizvode znatno više snage od svojih kvadricepsa nego opšta populacija (skoro jedan i po puta više), a pokazalo se da olimpijski sprinteri imaju proporcionalno veći volumen mišića koji pomažu u sprinterskim performansama, kao što je rektus Femoris, mišić koji je deo kvadricepsa.
Olimpijske gimnastičarke često počinju da treniraju i da se takmiče pre nego što su tinejdžeri, a gimnastička pravila sada kažu da ne mogu da se takmiče na Olimpijskim igrama sve dok ne napune 16 godina.
Za mnoge sportove, fizička priprema za takmičenje se oslanja na principe mišićne adaptacije, kako bi se povećala veličina mišića, snaga i snaga. Da bi se povećala veličina mišića (poznata kao hipertrofija), mišić mora biti preopterećen. Preopterećenje izaziva kidanje pojedinih mišićnih vlakana, koje u toku zarastanja narednih dana povećavaju veličinu i snagu mišića.
Trening snage bukvalno gura mišiće preko tačke loma da bi se prouzrokovao rast i dugoročni dobitak snage. Tokom rekreativnog vežbanja, ove suze su obično male i telo ih lako popravlja. Međutim, profesionalni sportisti koji žele da maksimiziraju fizičku snagu, mogu da dovedu trening do ekstrema, što rezultira povredom mišića od koje su potrebne nedelje ili čak meseci da se oporave.
Povrede od prekomerne upotrebe potiču od mikrotraume (male štete) uzrokovane ponavljanim opterećenjem mišićno-skeletnog sistema tokom treninga ili takmičenja. Studija o riziku od povreda mišićno-skeletnog sistema iz 2018. pokazala je da je veća verovatnoća da će ljudi koji su specijalizovani za samo jedan sport doživeti povredu od prekomerne upotrebe.
Kada se dogode povrede, sportisti gube dragoceno vreme za trening, što može dovesti do atrofije (smanjenje veličine mišića i snage).
Za sportove koji zahtevaju visok nivo snage ili brzine, ne postoji druga opcija da se osvoji olimpijska medalja osim vežbanja snage, i to dosta.
Međutim, obuka ne mora da bude potpuna lutrija i naše razumevanje rizika od povreda i kako da ga najbolje ublažimo se stalno menja.
Na primer, sportisti mogu da smanje mogućnost povrede kroz strukturirani periodični program obuke. Ovo uključuje uključivanje različitih ciljeva performansi (kao što su stabilizacija, snaga i snaga) i pripremne faze kako bi se osiguralo da se temeljna čvrstoća uspostavi pre zahtevnijih faza.
Ove faze su podeljene na kratkoročne (od dana do nedelja), srednjoročne (od nedelja do meseci) i dugoročne (od meseci do godina).
Obuka takođe treba da upravlja faktorima rizika od povreda, uključujući genetske, kao što su poravnanje tela ili asimetrija udova.
Još jedna oblast istraživanja u kojoj naučnici žele da smanje rizik od povreda je varijabilnost pokreta, namerne i nenamerne promene u kretanju koje se dešavaju kada isti zadatak ponavljamo mnogo puta.
Čini se da istraživanja pokazuju da namerne, male promene u kretanju mogu da spreče povrede od prekomerne upotrebe jer tokom vremena preraspodele velike sile na mišićno tkivo. Međutim, prevelika varijabilnost pokreta može biti isto toliko problem kao i premala. Na primer, sprinter sa velikom varijabilnošću širine koraka može imati veću verovatnoću da padne ili da negativno kompenzuje pokušaj održavanja ravnoteže.
Ukratko, moguće je osvojiti olimpijsku medalju bez povrede, ali snaga koja je potrebna da biste bili elitni sportista u mnogim sportovima može se postići samo kroz aktivnosti koje povećavaju rizik od povreda.
Sportisti čiji timovi za podršku najbolje razumeju ove faktore rizika i upravljaju njima tako što će sportistima omogućiti dovoljno vremena za oporavak i ne preopteretiti trening će imati manje šanse da se povrede.
Ova razmatranja o obuci su mali deo onoga što treba da funkcioniše kako je planirano. Ostali faktori kao što su psihološki odgovori na povredu, ekološki i sociološki faktori i tehnika koju diktiraju pravila moraju se savršeno uklopiti da bi sportista zaslužio mesto na podijumu.
