Uvek postoji nešto više zadovoljavajuće u jedenju riblje večere s pogledom na more. Ali da li biste bili spremni da platite više za morsku hranu da je i ona bila na vidiku čamaca koji su ga uhvatili?
Odgovor je da, prema istraživačima sa Univerziteta u Jorku i Instituta James Hutton u Aberdinu.
Oni su anketirali stanovnike i posetioce škotskih priobalnih ribarskih gradova Mallaig i Oban i otkrili da su ljudi spremni da plate više od tri i po puta više za porciju morskih plodova kada se vidi aktivna priobalna ribarska luka.
Kada su ih pitali šta im je najvažnije u vezi sa njihovim morskim plodovima, ljudi stavljaju lokalno ulovljenu ribu na prvo mesto kada biraju večeru od morskih plodova, a zatim njenu ekološku akreditaciju. Koliko je bio svež i da li su ga, u stvari, uhvatila ili ubrala tradicionalnija mala plovila, takođe su visoko rangirani.
„Ovo je potencijalno potcenjena veza između potrošača i našeg priobalnog ribarstva koju bismo mogli da propustimo, kako u pogledu ekonomske vrednosti, tako iu smislu nasleđa u ovim i drugim gradovima“, kaže viši istraživač Simone Martino, koji je predvodio projekat, zajedno sa istraživačima iz Škotske asocijacije za nauku o moru (dr Klajv Foks) i Univerziteta u Jorku (profesor Jasper Kenter i naučni saradnik Elejn Azopardi).
„Naše istraživanje pokazuje da odakle potrošači dolaze morska hrana zaista utiče na njihov izbor u ovim priobalnim gradovima i da oni stavljaju opipljivu vrednost na to zbog živog ribarstva koje mogu da vide i tako se osećaju povezanim“, kaže Martino. „Ovo je kulturni aspekt našeg ribarstva od kojeg bismo mogli više da zaradimo, kako za lokalne zajednice tako i za sektor turizma.“
Dok neke oblasti sada više promovišu lokalni ulov i održivost, nisu sve. Ali, prema istraživanju, postoji vrednost da se ovo plasira potrošačima.
Uz odgovarajući pogled na ribu u živo, potrošači morske hrane bili su voljni da povećaju teoretski 12,31 funti na 20,88 funti, u poređenju sa osnovnom linijom od 6 funti za standardnu porciju morskih plodova kupljenih u prodavnici, u zavisnosti od njihove starosne grupe (mlađi ljudi nude manje ), za njihovu ribu.
Prema studiji, ovo je više nego duplo do tri i po puta više od osnovne vrednosti od 6 funti za osnovnu porciju morskih plodova bez pripisa.
Kada im je rečeno da su ga uhvatila mala plovila tradicionalnog tipa, ljudi su bili spremni da plate od 10,51 do 17,84 funti. Na pitanje koliko bi platili ako bi jeli morsku hranu nepoznatog porekla u standardnom restoranu, ponuđena gotovina je pala na 8,71 funti do 14,74 funti.
„Označavanjem hrane i deljenjem informacija o njenom poreklu, specifičnom za lokalne gradove, njegovom ribarskom nasleđu i živim malim ribarima, trgovci na malo mogu da pruže dodatnu vrednost i pomognu da se ove vrednosti ugrade u kulturni život svojih gradova“, rekao je Martino.
„Šire politike oko ribolova takođe imaju tendenciju da se fokusiraju na riblje zalihe i socio-ekonomske uticaje ribolova. Kada je više kulturnog fokusa, obično se radi o njegovoj istoriji, kroz muzeje, ali ovo istraživanje pokazuje da bismo mogli imati koristi od većeg fokusa na živo ribarstvo.
„Još jedan interesantan aspekt ovoga je da, iako smo otkrili da je ekološka sertifikacija rangirana na drugom mestu u pogledu onoga za šta su ljudi spremni da dodatno plaćaju, ova sertifikacija ima tendenciju da bude vođena zahtevima supermarketa, a ne šansom da se dobije bolja cena, “, dodaje Martino.
„Takođe smo otkrili da ljudi vrednuju ekonomski i kulturni uticaj ribolova na njihove gradove. Oko 96% ljudi se složilo da je ribolov važan iz ekonomske perspektive, dok 71% lokalnog stanovništva i 79% posetilaca misli da je takođe oblikovalo i grad. kulturnog nasleđa, a 84% se složilo da sugeriše društvenu vezu sa morem“.
Rad je objavljen u časopisu Maritime Studies.