Šta se dešava sa telom kada čovek dobije toplotni udar? Kako možemo da se zaštitimo na planeti koja se zagreva? Da bi odgovorili na ova goruća pitanja, istraživači iz Arizone su postavili robota koji može da diše, drhti i znoji se.
Glavni grad jugozapadne države Feniks trenutno trpi najduži toplotni talas u istoriji: u petak je živa 22. dan zaredom premašila 43 stepena Celzijusa, što je zloslutna demonstracija onoga što dolazi u svetu pogođenom klimatskim promenama.
Za ljude, takva toplota predstavlja potencijalno smrtonosnu pretnju, koja još uvek nije u potpunosti shvaćena. Ali za ANDI-ja – jedinstvenog humanoidnog robota na Državnom univerzitetu u Arizoni – to je divan dan.
„On je prvi na svetu termalni maneken na otvorenom koji možemo rutinski iznositi napolje i … meriti koliko toplote dobija iz okoline“, rekao je profesor mašinstva Konrad Rikaczevski za AFP.
ANDI je „veoma realističan način da se eksperimentalno izmeri kako ljudska osoba reaguje na ekstremnu klimu“ bez dovođenja samih ljudi u opasnost, kaže Rikaczevski.
Na prvi pogled, ANDI — što je skraćenica za Advanced Nevton Dinamic Instrument — liči na jednostavnu lutku za testiranje sudara.
Ali njegova epoksidna/ugljenična koža krije riznicu tehnologije, kao što je mreža povezanih senzora koji procenjuju toplotu koja se širi kroz telo.
ANDI takođe ima unutrašnji sistem hlađenja i pore koje mu omogućavaju da diše i znoji se. Postoji 35 nezavisnih termalnih zona i, kao i ljudi, robot — čija je izgradnja koštala više od pola miliona dolara — više se znoji sa leđa.
Do sada je postojalo samo desetak manekena ovog tipa, a niko od njih nije mogao da izađe napolje.
Uglavnom su ih koristili proizvođači sportske opreme za testiranje svoje tehničke odeće u termalnim komorama.
Istraživači se nadaju da će robot omogućiti bolje razumevanje hipertermije – to jest, kada se telo pregreje, stanje koje preti rastućem delu svetske populacije kao rezultat globalnog zagrevanja.
Iz očiglednih etičkih razloga, „niko ne meri povećanje unutrašnje temperature dok neko dobija toplotni udar“, kaže Rikaczevski. Ali efekti toplote na ljudsko telo još uvek nisu u potpunosti shvaćeni. ANDI daje istraživačima priliku da razumeju.
U pratnji Marti (srednja temperatura zračenja), mobilne meteorološke stanice koja meri toplotu koju reflektuju zgrade oko nje, robot pravi prve korake napolju u Feniksu — idealnoj laboratoriji u kojoj se priprema za sutrašnju klimu.
„Kako da promenimo ono što nosimo? Kako da promenimo svoje obrasce ponašanja i prilagodimo ih temperaturama koje su ovog reda veličine?“ kaže Rikaczevski.
Andi je takođe beskonačno reprogramabilan. Istraživački tim može da napravi „digitalne blizance od manekena kako bi posmatrali različite segmente populacije“, objašnjava Dženifer Vanos, klimatolog uključen u projekat.
Na primer, što ste stariji, manje se znojite. Mladima će biti potrebna drugačija zaštita od sportista ili ljudi lošeg zdravlja. Sa ANDI, naučnici mogu simulirati termoregulatorne mehanizme specifične za svakog pojedinca.
Oni takođe mogu testirati robota u raznim situacijama. Na primer, Feniks je suv – šta je sa vlažnom toplotom? Kako se ljudsko telo snalazi na vrućim vetrovima?
Njihovo istraživanje će biti korisno za dizajniranje odeće otporne na toplotu, preispitivanje urbanističkog planiranja i zaštitu najugroženijih.
U Feniksu, koji svakog leta otvara desetine rashladnih centara za beskućnike, njihovi nalazi mogli bi da usmere akcije socijalnih radnika.
„Koliko dugo osoba treba da ostane u rashladnom centru da se ohladi, tako da se njena osnovna temperatura ponovo spusti na nivo koji je siguran? Na to pitanje možemo da odgovorimo sa Endijem“, kaže Vanos.
Tim takođe sanja o razvoju jeftinih senzora koji će se koristiti na gradilištima za prilagođavanje radnog vremena u skladu sa toplotom koja se stvarno oseća na gradilištu i zdravljem radnika – umesto na osnovu opštih vremenskih uslova.
To bi mogao biti „korak ka boljoj bezbednosti od samo ovih praznih preporuka po gradu, državi, zemlji“, kaže Rikaczevski.
Takva specifična, prilagođena rešenja mogu imati globalne uticaje, precrtavajući čitave gradove.
„Ako budućnost Pariza sada izgleda kao Feniks, možemo mnogo naučiti o tome kako dizajniramo zgrade“, kaže Rikaczevski.
