Bio je april 1981. kada je četvoročlana grupa kampovala dva dana i noći na šumovitim padinama planine Everman, centralnog vrha Sokora, vulkanskog ostrva u Pacifiku oko 400 kilometara jugozapadno od Donje Kalifornije, Meksiko. Njihova beskorisna potraga potvrdila je njihove sumnje: golub Sokoro, umiljato pitoma ptica jedinstvena za ostrvo, nestala je, pojele su je mačke španskih kolonista, izgurale ovce koje pasu i lovci ustrelili sa neba.
Ali vrsta nije nestala. Pedeset šest godina pre ove pretrage, 1925. godine, 17 golubova Sokoro je sakupljeno sa ostrva i prevezeno kod čuvara ptica u Kaliforniji u SAD. Nekako, skoro 100 godina kasnije, potomci ovih ptica — poslednjih golubova Sokoro na planeti — još uvek su sa nama, raspoređeni u zatočeničkim objektima u Evropi i Severnoj Americi.
To je čudan granični prostor: nestao iz divljine, ali nije sasvim izumro. I to nije svojstveno golubici Socorro. Naše istraživanje je potvrdilo da najmanje 33 životinje i 39 biljaka više nemaju divlje populacije, već preživljavaju pod ljudskom brigom na mestima kao što su zoološki vrtovi, akvarijumi, botaničke bašte i banke semena.
Ove vrste su kategorisane kao „izumrle u divljini“ pod IUCN Crvenom listom ugroženih vrsta, sistemom zaštite koji biolozi koriste za procenu i saopštavanje rizika od izumiranja. To je raznovrstan set koji uključuje manicillo, rođaka kikirikija koji se nalazi samo u Boliviji; palma Tali prvobitno identifikovana iz usamljenog primerka u kampusu Univerziteta Daka u Bangladešu; i izvestan broj puževa drveća sa udaljenih ostrva Društva u Tihom okeanu.
U jednom smislu, evo nečega što vredi slaviti: grupa koja je istrebljenje promašila. Ali kako izgleda budućnost ovih vrsta? Ljudska briga ih neće čuvati u nedogled. Naprotiv, što duže provode u zatočeništvu, to više rizikuju da postanu urođeni ili izgube genetski diverzitet koji im pomaže da se odupru bolestima i drugim pretnjama. Na kraju, potpuno izumiranje se nazire, posebno ako je njihova populacija mala.
Svrha na crvenoj listi znači da zaštitnici prirode ne broje sistematski broj semena, biljaka ili životinja u zatočeništvu niti prate bilo kakve promene u njihovom statusu na isti način kao što to činimo za ugrožene vrste u divljini. Izumrla u divljini vrsta koja broji na hiljade ne razlikuje se od one koju predstavlja šačica pojedinaca. Nekako smo uspeli da zanemarimo rizik od izumiranja same grupe vrsta za koju smo najodgovorniji.
Naš pregled ove grupe otkrio je razloge za zabrinutost. Uglavnom se čini da je ove populacije osnovao mali broj pojedinaca i da bi im bile potrebne velike populacije, idealno u hiljadama, kako bi se najbolje osigurale od budućeg genetskog propadanja i izumiranja. Nažalost, tamo gde je poznato, većina vrsta se drži u malom broju (u stotinama ili manje) iu malom broju institucija (manje od osam u većini slučajeva).
Takođe postoji tendencija da postoji nedostatak koordinisanog planiranja među institucijama i regionima u kojima se drži ista vrsta. Ovo posebno važi za biljke, gde nije uvek poznato koliko kolekcija postoji i gde se nalaze. Srećom, nedavno su botaničke bašte uložile napor da dele podatke i bliže sarađuju.
Banke semena su takođe važni objekti koji mogu da čuvaju ugrožene biljke kao seme decenijama ili čak vekovima. Ali većina izumrlih biljnih vrsta u divljini ne može se lako naći u onlajn bazama podataka koje bi mogle omogućiti konzervatorima u različitim regionima da rade na zajedničkim programima oporavka.
Zaštitnici prirode, i društvo šire, moraju učiniti bolje. Znamo da je potpuno izumiranje prava pretnja. Od 95 vrsta koje su izumrle u divljini ili su bile ograničene na ljudsku brigu od 1950. godine, 11 je od tada zauvek izgubljeno, kao što su šljunak na Božićnom ostrvu i maslina Svete Jelene, drvo koje je endemsko za istoimeno ostrvo u južnom Atlantskom okeanu.
Ima li nade? Možda iznenađujuće, da. Druga strana 11 vrsta koje smo izgubili je 12 koje su vraćene u divljinu. To uključuje evropskog bizona, koji, pošto je nestao iz divljine 1927. godine, sada napreduje u svom prirodnom području u istočnoj Evropi i Rusiji, zahvaljujući naporima za ponovno uvođenje koji su počeli 1950-ih, koristeći zalihe iz evropskih zooloških vrtova.
Ohrabrujuće, trebalo bi da usledi više: dve trećine izumrlih među divljim životinjama i nešto manje od četvrtine izumrlih u divljim biljkama već su puštene nazad u prirodna staništa. Ove populacije u nastajanju možda još nisu dostigle pravi status „divljeg“ tako što, na primer, proizvode održive mlade, ali ovo je obećavajući početak. Oni pokazuju da biti izumrli u divljini ne mora biti ćorsokak: to može biti platforma za dugoročnu restauraciju.
Ali ako je ovo cilj za sve izumrle vrste u divljini i druge koje se nalaze na ivici, mora doći do transformacije u načinu na koji se oni posmatraju i raspolažu resursima. Zaštitnici prirode bi trebalo da nastave da spasavaju vrste koje su blizu izumiranja i brinu o njima u zatočeništvu. Ali zajedno, takođe moramo da se posvetimo revitalizaciji nesigurne populacije pod našom brigom, sa više pojedinaca u više institucija.
Tamo gde je povratak u divljinu izazov, moramo udvostručiti napore da pronađemo i ublažimo pretnje u prirodnom staništu, ili istražimo da li se populacije mogu uspostaviti u novim oblastima. Verovatno će biti potrebna kontinuirana briga o ovim divljim populacijama.
Istrebljenje se nazire, ali oporavak je dostižan. Biolozi za zaštitu prirode imaju alate za uspeh, ali im je potrebna podrška i pažnja donosilaca odluka, finansijera i šire javnosti da bi to postigli.