Trio neuronaučnika na Univerzitetu Eks Marsej u Francuskoj, u saradnji sa kolegom psihologom sa Univerziteta Konektikat u SAD, otkrilo je ono za šta veruju da je mehanizam u mozgu koji kontroliše želju za plesom izazvanu muzikom. U svojoj studiji, objavljenoj u Science Advances, grupa je sprovela tri odvojene vrste studija kako bi istražila reakciju mozga na muziku i kasniju želju za plesom.
Da bi bolje razumeo reakciju mozga na muziku, istraživački tim se fokusirao i na sinkopaciju i na ritam – sinkopacija obuhvata nenaglašene taktove koji se javljaju na iznenađujućim mestima u melodiji. Takt je tempo kojim se muzika svira, podeljen na parne jedinice vremena.
Istraživači su angažovali 60 odraslih dobrovoljaca koji su slušali 12 melodija sa različitim stepenom sinkopacije i tražili od njih da ocene svaku na osnovu njihove želje da ustanu i zaplešu. Otkrili su da melodije sa srednjim stepenom sinkopa izazivaju najjaču želju za plesom.
Istraživači su zatim regrutovali 29 odraslih koji su nosili šlemove koji su omogućavali magnetoencefalografiju dok su slušali različite vrste muzike. Istraživači su otkrili da se slušni korteks prvenstveno fokusirao na ritam, dok se činilo da dorzalni slušni put odgovara ritmu i ritmu. Ovo, sugerišu istraživači, ukazuje da se želja za plesom izazvana muzikom verovatno dešava unutar tog puta, sa kojeg se zatim prenosi na motoričke oblasti koje deluju na impuls.
Zatim, istraživači su modelirali svoja otkrića koristeći kvadratne odnose, otkrivši da kada čuje srednje nivoe sinkopa, mozak je u tački gde još uvek može da povuče periodične taktove iz melodije – na višim nivoima bi postao preopterećen.
Istraživači sugerišu da njihov rad kumulativno pokazuje da je iznenadna želja za plesom podstaknuta muzikom sa srednjom količinom sinkopa pokušaj mozga da predvidi otkucaje među sinkopom – to uzrokuje da se telo bukvalno više puta naginje napred.
