Da li oni koji poriču klimatske promene krive činjenice kako bi izbegli da modifikuju svoje ponašanje štetno po životnu sredinu? Istraživači sa Univerziteta u Bonu i Instituta za ekonomiju rada (IZA) sproveli su onlajn eksperiment u kojem je učestvovalo 4.000 odraslih Amerikanaca i nisu pronašli dokaze koji bi podržali ovu ideju. I sami autori studije bili su iznenađeni rezultatima. Da li su to dobre ili loše vesti za borbu protiv globalnog zagrevanja ostaje da se vidi. Studija je objavljena u časopisu Nature Climate Change.
Iznenađujuće veliki broj ljudi i dalje umanjuje uticaj klimatskih promena ili poriče da su one prvenstveno proizvod ljudske aktivnosti. Ali zašto? Jedna hipoteza je da su ove zablude ukorenjene u specifičnom obliku samoobmane, odnosno da je ljudima jednostavno lakše da žive sa sopstvenim klimatskim nedostacima ako ne veruju da će stvari zaista postati tako loše.
„Ovaj misaoni proces nazivamo ‘motivisanim rasuđivanjem’“, kaže profesor Florijan Cimerman, ekonomista sa Univerziteta u Bonu i direktor istraživanja u IZA.
Motivisano rasuđivanje nam pomaže da opravdamo svoje ponašanje. Na primer, neko ko odleti na odmor nekoliko puta godišnje može sebi dati izgovor da bi avion i dalje poleteo bez njih, ili da samo jedan let neće imati nikakvu razliku, ili – još važnije – da niko nije ionako dokazano postojanje klimatskih promena koje je napravio čovek. Svi ovi obrasci argumentacije su primeri motivisanog rasuđivanja. Savijanje činjenica sve dok nam to ne omogući da zadržimo pozitivnu sliku o sebi, a da istovremeno zadržimo svoje štetno ponašanje.
Ali kakvu ulogu igra ovaj oblik samoobmane u tome kako ljudi razmišljaju o klimatskim promenama? Ranije je bilo malo naučnih dokaza za odgovor na ovo pitanje. Najnovija studija je sada zatvorila ovaj jaz u znanju – i dovela do nekih neočekivanih rezultata. Cimerman i njegov kolega Lase Štocer sproveli su seriju onlajn eksperimenata, koristeći reprezentativni uzorak od 4.000 odraslih Amerikanaca.
U središtu eksperimenata bila je donacija u vrednosti od 20 dolara. Učesnici su nasumično raspoređeni u jednu od dve grupe. Članovi prve grupe uspeli su da podele 20 dolara između dve organizacije, od kojih su obe bile posvećene borbi protiv klimatskih promena. Nasuprot tome, oni u drugoj grupi mogli bi da odluče da zadrže 20 dolara za sebe umesto da ih daju i onda bi na kraju zapravo dobili novac.
„Svako ko drži donaciju treba da je opravda sam sebi“, kaže Cimerman, koji je takođe član ECONtribute klastera izvrsnosti, Saradničkog istraživačkog centra Transregio 224 i Transdisciplinarnog istraživačkog područja Individue i društva na Univerzitetu u Bonu. „Jedan od načina da se to uradi je da se negira postojanje klimatskih promena.
Kako se desilo, skoro polovina onih iz druge grupe odlučila je da zadrži novac. Istraživači su sada želeli da znaju da li će ovi pojedinci retrospektivno opravdati svoju odluku odbacivanjem klimatskih promena. Dve grupe su nasumično sastavljene. Bez „motivisanog rasuđivanja“, stoga, oni bi u suštini trebalo da dele sličan stav prema globalnom zagrevanju koje je napravio čovek. Međutim, ako su oni koji su zadržali novac za sebe opravdali svoje postupke samoobmanom, onda bi njihova grupa trebalo da pokaže veću sumnju u klimatske promene.
„Ipak, nismo videli nikakve znake tog efekta“, otkriva Cimerman.
Ovaj nalaz je takođe potvrđen u dva dalja eksperimenta.
„Drugim rečima, naša studija nam nije dala nikakve naznake da su široko rasprostranjene zablude o klimatskim promenama posledica ove vrste samoobmane“, kaže Cimerman, sumirajući svoj rad. Na prvi pogled, ovo je dobra vest za kreatore politike, jer rezultati mogu značiti da je zaista moguće ispraviti zablude o klimatskim promenama, jednostavnim pružanjem sveobuhvatnih informacija. Nasuprot tome, ako ljudi savijaju stvarnost, onda je ovaj pristup u velikoj meri nepokretan.
Cimerman, međutim, savetuje oprez, navodeći: „Naši podaci otkrivaju neke indikacije varijante motivisanog rezonovanja, posebno da poricanje postojanja globalnog zagrevanja koje je napravio čovek čini deo političkog identiteta određenih grupa ljudi.“
Drugim rečima, neki ljudi se u izvesnoj meri mogu definisati samom činjenicom da ne veruju u klimatske promene. Što se njih tiče, ovakav način razmišljanja je važna osobina koja ih izdvaja od drugih političkih grupa, pa će im verovatno biti svejedno šta istraživači imaju da kažu o ovoj temi.
