Venera je samo nešto manja od Zemlje, pa je tako milijardama godina uživala u toplom srcu. Ali za ovu planetu, koju ponekad nazivaju i Zemljinom sestrom, ta toplota ju je izdala. Ta planeta je sada umotana u zagušljive slojeve otrovne atmosfere napravljene od ugljen-dioksida i sumporne kiseline. Pritisci na površini dostižu skoro 100 puta veći vazdušni pritisak na nivou Zemljinog mora. Prosečne temperature su više od 700°F, više nego dovoljno vruće da se topi olovo, dok se u najdubljim dolinama vide rekordi od više od 900°.
Ako je Venera zaista Zemljina sestra, ona je uvrnuta. Poput Marsa, sumnjamo da je Venera takođe nekada bila domaćin tanje, balzamnije atmosfere i površine prepune okeana tečne vode. Rezonovanje je ovde malo slabije nego za Mars – gde bukvalno možemo da vidimo dokaze za vodu pred našim očima – ali razmišljanje je da su se i Venera i Zemlja formirale na otprilike sličan način, na otprilike istim orbitama sa otprilike isti materijal. Dakle, trebalo je da se rodimo sa otprilike istom količinom vode.
Kao i Zemlja, većina te vode bi bila hemijski vezana u steni, zakopana duboko u omotaču. Ali deo toga je možda isplivao na površinu ili ga je dostavilo mnoštvo kometa bogatih vodom ubrzo nakon formiranja, stvarajući zalihe na površini, ponovo stabilizovane gustom atmosferom.
Ono što je osudilo Veneru nije bila njena krivica, već naše podmuklo sunce. Kako zvezde stare, one postepeno svetle. Iz dana u dan to je neprimetno, ali tokom miliona godina potpuno menja karakter zvezde. Pre nekoliko milijardi godina nastanjiva zona našeg Sunca bila je pomerena ka unutra u poređenju sa mestom na kome se sada nalazi, ali sa povećanom osvetljenošću dolazi i povećana toplota, a ta naseljiva zona postepeno puzi napolje tokom vremena.
Da li je Venera ikada bila domaćin života? Sumnjam da ćemo ikada saznati, s obzirom na strašne temperature na površini koje čine istraživanje gotovo nemogućim. Ali je verovatno da je imao vodu i bogatu atmosferu – osnovni sastojci su bili tamo. Ali ako je život stekao uporište, nije dugo trajalo. Kako je naše sunce starilo, Venera je postajala sve toplija. Na toplijoj planeti, više vode postoji kao para u atmosferi nego kao tečnost na površini.
U početku su promene bile male, sa samo višom tačkom rose koja bi označila neumoljivi put ka uništenju. Ali u nekom trenutku u prošlosti – ne znamo tačno kada – Venera je dostigla prekretnicu. Sa previše vodene pare, atmosfera Venere je postala previše dobra u hvatanju toplote koja zrači sa površine. To zračenje nije moglo da prodre u izmaglicu i stvori svemir, već je zarobljeno u samoj atmosferi, zagrevajući je.
Ono što je usledilo bilo je, barem, milosrdno brzo. Venera je ušla u povratnu petlju, bacajući više toplote u atmosferu, što je okeane iskuvalo u još pare, što je povećalo temperature i tako dalje. Prvo su nestala plitka jezera i potoci, a zatim su došli dublji okeani, sve dok svaki komadić vode nije duvao na vetrovima atmosfere.
S obzirom na blizinu sve svetlijeg sunca, vodena para nije dugo trajala. Sunčevo zračenje ga je udarilo, raskinuvši njegove hemijske veze i odletevši kiseonik i vodonik, pridruživši se mračnoj povorci izvan našeg solarnog sistema.
Ako je Venera imala tektoniku ploča poput Zemlje, onda se tu taj proces završio. Bez vode koja bi delovala kao lubrikant, veliko sporo mlevenje ploča se zaustavilo, zaključavajući koru na mestu. Ovo stalno mešanje deluje kao prirodni ponor za ugljenik: ugljen-dioksid se vezuje za stene koje se uvlače duboko u plašt, sprečavajući da se previše ugljenika nakupi u atmosferi.
Ali bez efekta čišćenja tektonike ploča, nivoi ugljen-dioksida su porasli do opasnih visina, njegova sopstvena sposobnost da apsorbuje zračenje sa površine guši preostalu nadu za spasavanje planete. Na kraju bi se atmosfera gomilala sama od sebe dok ne bi dostigla svoju sadašnju nabujalu veličinu.
Kako je naše sunce starilo, Venera se zadavila.
Venera nije sama u toj sudbini, jer sunce još nije stiglo do svojih poslednjih dana. Nastavlja da se svetli, donoseći sve više toplote Sunčevom sistemu iz dana u dan, a njegova naseljiva zona se postepeno širi ka spolja svake godine.
U nekom trenutku, za otprilike 500 miliona godina od sada, Venera neće biti sama, Zemljini okeani će proključati, naši kontinenti će zaustaviti svoje drevno kretanje, a mi ćemo konačno biti blizanci sa svojom sestrom: mrtvi, beživotni i sami davljeni naduvana atmosfera.
