Plava antilopa (Hippotragus leucophaeus) je bila afrička antilopa sa plavičasto-sivim korom srodna samurovoj i crvenkastoj antilopi. Poslednja plava antilopa je ubijena oko 1800. godine, samo 34 godine nakon što je prvi put naučno opisana.
Istraživački tim, koji je uključivao potsdamske evolucione biologe na čelu sa prof. dr Mihaelom Hofrajterom, sada je uspeo da dobije 40-struki genom visoke pokrivenosti iz uzorka u Švedskom muzeju prirodne istorije. Ovo je jedan od samo pet DNK potvrđenih istorijskih muzejskih primeraka plave antilope.
Niska genomska raznolikost i veličina populacije često se smatraju nedostatkom, jer mogu dovesti do smanjenja sposobnosti i prilagodljivosti vrste. „Međutim, plava antilopa je imala malu populaciju mnogo milenijuma pre nego što je izumrla oko 1800. godine“, objašnjava Hofreiter.
„Činjenica da nije otkriveno inbriding i da je otkriveno samo nekoliko štetnih mutacija ukazuje da je vrsta bila prilagođena dugoročno niskoj veličini populacije“, dodaje Elisabeth Hempel, koja je proučavala plavu antilopu kao deo svoje doktorske teze na Univerzitetu u Potsdamu i Prirodnjački muzej u Berlinu.
Analiza dugoročne veličine populacije takođe pokazuje da klimatske fluktuacije ledenog doba nisu uticale na to. Ovo je neočekivano za velikog sisara biljojeda, jer su ovi ciklusi trebalo da dovedu do promena u dostupnosti staništa. Ovaj rezultat sugeriše da će trenutni modeli dugoročne dinamike ekosistema u regionu možda morati da se preciziraju.
Istraživači su iz svojih rezultata zaključili da vrste mogu dugo da prežive sa malom populacijom sve dok nisu izložene brzo delujućim poremećajima. Shodno tome, iznenadni ljudski uticaj tokom evropske kolonizacije južne Afrike u 17. veku verovatno je odigrao centralnu ulogu u izumiranju ove vrste.
Tokom DNK analiza, u genomu su takođe identifikovana dva gena koja bi mogla biti odgovorna za plavu boju kore vrste, kojoj plava antilopa duguje svoje ime. Ovo je omogućeno uz pomoć najsavremenijeg softvera za računarsku analizu biotehnološke kompanije Colossal Bioscience, sa kojom su istraživači sarađivali.
„Kao deo Colossalovog stalnog fokusa na drevnu DNK, odnose između genotipa i fenotipa i restauraciju ekosistema, bila nam je čast da sarađujemo na revolucionarnom radu profesora Hofrejtera i njegovog tima“, rekao je Ben Lam, suosnivač i izvršni direktor Colossal Bioscience.
„Ciljevi istraživanja za projekat omogućili su našim timovima da rade zajedno primenjujući neke od najnovijih Kolosalnih drevnih DNK i komparativnih genomskih algoritama kako bi saznali šta je zaista učinilo plavu antilopu jedinstvenom vrstom kakva je bila.
