Vreme teče u neprekidnom toku — ali naša sećanja su podeljena u zasebne epizode, koje sve postaju deo našeg ličnog narativa. Kako emocije oblikuju ovaj proces formiranja pamćenja je misterija koju je nauka tek nedavno počela da razotkriva. Najnoviji trag dolazi od psihologa sa UCLA, koji su otkrili da fluktuirajuće emocije izazvane muzikom pomažu u formiranju odvojenih i trajnih uspomena.
Studija, objavljena u Nature Communications, koristila je muziku za manipulisanje emocijama volontera koji obavljaju jednostavne zadatke na računaru. Istraživači su otkrili da je dinamika ljudskih emocija oblikovala inače neutralna iskustva u nezaboravne događaje.
„Promene u emocijama izazvanim muzikom stvorile su granice između epizoda koje su ljudima olakšale da se sete šta su videli i kada su to videli“, rekao je glavni autor Mejson Meklej, student doktorskih studija psihologije na UCLA. „Mislimo da ovaj nalaz ima veliko terapeutsko obećanje za pomoć ljudima sa PTSP-om i depresijom.“
Kako se vreme odmiče, ljudi moraju da grupišu informacije, pošto ih ima previše za pamćenje (i nisu sve korisne). Čini se da su dva procesa uključena u pretvaranje iskustava u sećanja tokom vremena: prvi integriše naša sećanja, kompresujući ih i povezujući ih u individualizovane epizode; drugi proširuje i razdvaja svako sećanje kako se iskustvo povlači u prošlost. Postoji stalno natezanje konopca između integrisanja sećanja i njihovog razdvajanja, a to je guranje koje pomaže da se formiraju različita sećanja. Ovaj fleksibilan proces pomaže osobi da razume i pronađe smisao u svojim iskustvima, kao i da zadrži informacije.
„To je kao da stavljate predmete u kutije za dugotrajno skladištenje“, rekao je odgovarajući autor David Clevett, docent psihologije na UCLA. „Kada treba da preuzmemo deo informacije, otvaramo kutiju u kojoj se nalazi. Ono što ovo istraživanje pokazuje jeste da se čini da su emocije efikasna kutija za ovakvu organizaciju i da uspomene učinimo dostupnijim.“
Sličan efekat može pomoći da se objasni zašto je „Eras Tour“ Tejlor Svift bila tako efikasna u stvaranju živih i trajnih uspomena: njen koncert sadrži značajna poglavlja koja se mogu otvarati i zatvarati da bi se ponovo proživela veoma emotivna iskustva.
Meklej i Klevet, zajedno sa Metjuom Saksom sa Univerziteta Kolumbija, angažovali su kompozitore da kreiraju muziku posebno dizajniranu da izazove radosna, uznemirena, tužna ili smirena osećanja različitog intenziteta. Učesnici studije su slušali muziku dok su zamišljali narativ koji prati niz neutralnih slika na ekranu računara, kao što je kriška lubenice, novčanik ili fudbalska lopta. Takođe su koristili kompjuterski miš da prate trenutne promene u njihovim osećanjima na novom alatu razvijenom za praćenje emocionalnih reakcija na muziku.
Zatim, nakon obavljanja zadatka koji je trebalo da im odvrati pažnju, učesnicima su ponovo prikazani parovi slika u slučajnom redosledu. Za svaki par, pitani su koju su sliku prvo videli, a zatim koliko su udaljeni u vremenu da su videli da su videli dva objekta. Parovi objekata koje su učesnici videli neposredno pre i posle promene emocionalnog stanja – bilo visokog, niskog ili srednjeg intenziteta – ostali su upamćeni kao da su se desili udaljeniji u vremenu u poređenju sa slikama koje nisu obuhvatile emocionalnu promenu.
Učesnici su takođe imali lošije pamćenje za redosled stavki koje su obuhvatale emocionalne promene u poređenju sa predmetima koje su gledali dok su bili u stabilnijem emocionalnom stanju. Ovi efekti sugerišu da su promene u emocijama koje su rezultat slušanja muzike gurale nove uspomene.
„Ovo nam govori da se intenzivni trenuci emocionalne promene i napetosti, poput muzičkih fraza u Kvinovoj „Bohemian Rhapsodi“, mogu zapamtiti kao da su trajali duže od manje emotivnih iskustava slične dužine“, rekao je Meklej. „Muzičari i kompozitori koji spajaju emocionalne događaje da bi ispričali priču možda prožimaju naša sećanja bogatom vremenskom strukturom i dužim osećajem za vreme.
Bitan je bio i pravac promene emocija. Integracija memorije je bila najbolja – to jest, sećanja na sekvencijalne stavke su se osećala bliže zajedno u vremenu, a učesnici su bili bolji u prisećanju svog redosleda – kada je pomak bio ka pozitivnijim emocijama. S druge strane, pomak ka negativnijim emocijama (od mirnijih ka tužnijim, na primer) teži da odvoji i proširi mentalnu distancu između novih sećanja.
Učesnici su takođe anketirani sledećeg dana da bi se procenilo njihovo dugoročno pamćenje, i pokazali su bolje pamćenje za predmete i trenutke kada su se njihove emocije promenile, posebno ako su doživljavali intenzivne pozitivne emocije. Ovo sugeriše da osećaj pozitivnije i energičnije može spojiti različite elemente iskustva zajedno u sećanju.
Saks je naglasio korisnost muzike kao tehnike intervencije.
„Većina muzičkih terapija za poremećaje oslanja se na činjenicu da slušanje muzike može pomoći pacijentima da se opuste ili osete uživanje, što smanjuje negativne emocionalne simptome“, rekao je on. Prednosti slušanja muzike u ovim slučajevima su stoga sekundarne i indirektne. Ovde predlažemo mogući mehanizam pomoću kojeg bi emocionalno dinamična muzika mogla direktno da tretira probleme pamćenja koji karakterišu takve poremećaje.“
Klevet je rekao da bi ovi nalazi mogli pomoći ljudima da reintegrišu sećanja koja su izazvala posttraumatski stresni poremećaj.
„Ako traumatične uspomene nisu pravilno pohranjene, njihov sadržaj će se proliti kada se vrata ormara otvore, često bez upozorenja. Zbog toga obični događaji, kao što je vatromet, mogu da izazovu flešbekove traumatskih iskustava, kao što je preživljavanje bombardovanja ili pucnjave. ,“ rekao je. „Mislimo da možemo da primenimo pozitivne emocije, možda koristeći muziku, kako bismo pomogli ljudima sa PTSP-om da stave tu originalnu memoriju u kutiju i ponovo je integrišu, tako da se negativne emocije ne bi prelile u svakodnevni život.“
