Roditelji bi trebalo da razgovaraju sa svojim bebama koristeći govor koji se peva, poput dečijih pesama, što je pre moguće, kažu istraživači. To je zato što bebe uče jezike iz ritmičkih, a ne fonetskih informacija, u svojim prvim mesecima.
Fonetske informacije — najmanji zvučni elementi govora, koji se obično predstavljaju alfabetom — mnogi lingvisti smatraju osnovom jezika. Smatra se da odojčad nauče ove male zvučne elemente i sabiraju ih kako bi napravili reči. Ali nova studija sugeriše da se fonetske informacije uče prekasno i sporo da bi to bio slučaj.
Umesto toga, ritmički govor pomaže bebama da nauče jezik naglašavajući granice pojedinačnih reči i efikasan je čak i u prvim mesecima života.
Istraživači sa Univerziteta u Kembridžu i Triniti koledža u Dablinu istraživali su sposobnost beba da obrađuju fonetske informacije tokom prve godine.
Njihova studija, objavljena danas u časopisu Nature Communications, otkrila je da fonetske informacije nisu bile uspešno kodirane sve do sedam meseci i da su bile retke u dobi od 11 meseci kada su bebe počele da izgovaraju svoje prve reči.
„Naše istraživanje pokazuje da se pojedinačni zvuci govora ne obrađuju pouzdano do oko sedam meseci, iako većina beba već u ovom trenutku može da prepozna poznate reči kao što je „boca“,“ rekao je profesor neuronaučnik sa Kembridža Uša Gosvami. „Od tada se pojedinačni glasovi govora i dalje dodaju veoma sporo — presporo da bi bili osnova jezika.
Istraživači su snimili obrasce električne aktivnosti mozga kod 50 beba u dobi od četiri, sedam i jedanaest meseci dok su gledali video na kojem učiteljica u osnovnoj školi peva 18 dečijih pesama bebi. Niskofrekventni opseg moždanih talasa bio je napajan kroz poseban algoritam, koji je proizvodio ‘čitanje’ fonoloških informacija koje su bile kodirane.
Istraživači su otkrili da se fonetsko kodiranje kod beba pojavilo postepeno tokom prve godine života, počevši od labijalnih zvukova (npr. d za „tata“) i nazalnih zvukova (npr. m za „mama“), pri čemu je „pročitano“ sve više izgledalo kao kod odraslih.
Prvi autor, profesor Đovani Di Liberto, kognitivni i kompjuterski naučnik na Triniti koledžu u Dablinu i istraživač u ADAPT centru, rekao je: „Ovo je prvi dokaz koji imamo o tome kako se aktivnost mozga odnosi na promene fonetskih informacija tokom vremena kao odgovor na kontinuirane govor“.
Ranije su se studije oslanjale na poređenje odgovora na besmislene slogove, kao što su „bif“ i „bof“.
Sadašnja studija je deo projekta BabiRhithm koji vodi Gosvami, a koji istražuje kako se jezik uči i kako je to povezano sa disleksijom i razvojnim jezičkim poremećajem.
Gosvami veruje da su ritmičke informacije – naglasak ili naglasak na različitim slogovima reči i porast i pad tona – ključ za učenje jezika. Sestrinska studija objavljena u Brain and Language, takođe deo projekta BabiRhithm, pokazala je da su informacije o ritmičkom govoru obrađivale bebe u dobi od dva meseca — a individualne razlike su predviđale kasnije jezičke rezultate. Eksperiment je takođe sproveden sa odraslima koji su bebama pokazali identično „čitanje“ ritma i slogova.
„Verujemo da su informacije o ritmu govora skriveni lepak koji podržava razvoj jezičkog sistema koji dobro funkcioniše“, rekao je Gosvami. „Bebe mogu da koriste ritmičke informacije poput skele ili skeleta da dodaju fonetske informacije. Na primer, mogu da nauče da je ritamski obrazac engleskih reči tipično jak-slab, kao u ‘tata’ ili ‘mama’, sa stresom na prvom slogu. Mogu da koriste ovaj ritam obrazac da pogode gde se jedna reč završava a druga počinje kada slušaju prirodni govor“.
„Roditelji bi trebalo da pričaju i pevaju svojim bebama što je više moguće ili da koriste govor usmeren na bebe, poput pesama za decu, jer će to uticati na jezički ishod“, dodala je ona.
Gosvami je objasnio da je ritam univerzalni aspekt svakog jezika širom sveta. „U svim jezicima kojima su bebe izložene, postoji jaka struktura ritma sa jakim slogom dva puta u sekundi. Mi smo biološki programirani da to naglasimo kada razgovaramo sa bebama.“
Gosvami kaže da postoji duga istorija u pokušajima da se objasne disleksija i razvojni jezički poremećaj u smislu fonetskih problema, ali da se dokazi ne sabiraju. Ona smatra da individualne razlike u dečjem jeziku potiču iz ritma.
