Stari snimci šimpanzi u zatočeništvu koje izgovaraju reč „mama“ sugerišu da bi naši najbliži živi rođaci ipak mogli da imaju nervne blokove za govor.
Decenijama istraživači pretpostavljaju da razlike između mozgova primata objašnjavaju zašto samo ljudi mogu oblikovati značajne zvukove. Ali proučavajući dve šimpanze koje su viđene u javno dostupnom kućnom video snimku i filmskom filmu iz 1960-ih, fonetičar i kognitivni naučnik KTH Kraljevskog tehnološkog instituta Aksel Ekstrom i njegove kolege smatraju da bi pretpostavka mogla biti zasnovana na lažnoj premisi.
„Pretpostavljena karika koja nedostaje koja sprečava šimpanze od dobrovoljnog spajanja čeljusti i glasa očigledno ne postoji“, navode istraživači u svom radu.
Pretražujući stare javne video zapise, Ekstrem i tim pronašli su dve nepovezane šimpanze (Pan troglodites) na različitim kontinentima koje izgovaraju ono što zvuči kao „mama“, reč za koju se navodi da su ih naučili njihovi negovatelji koji govore engleski.
„Tvrdilo se da je „mama“ možda bila među prvim rečima koje su se pojavile u ljudskom govoru“, objašnjavaju istraživači.
Zvuk ‘m’ je uobičajen u ljudskim jezicima i često je jedan od prvih zvukova koje prave ljudske bebe, tako da je obrazac ‘m-samoglasnik-m’ relativno lako proizvesti.
Zajedno sa ranijom studijom, u kojoj je Ekstrem analizirao zvučni snimak treće šimpanze u televizijskom filmu iz 1960-ih koji izgovara reči „tata“ i „šolja“, nalazi ukazuju na to da su mozgovi šimpanzi sposobni da namerno odjekuju barem neke od zvukova koje oni čuj.
„Ovi rezultati potvrđuju sve veći broj dokaza da veliki majmuni uče glasovnu produkciju“, pišu istraživači.
To znači da bi naš neurološki audiovokalni sistem – koji se takođe samostalno razvio kod ptica pevačica – mogao biti mnogo stariji nego što se ranije mislilo. Naša loza primata je poslednji put delila zajedničkog pretka sa šimpanzama pre milionima godina.
Jedan od video snimaka prikazuje šimpanzu po imenu Džoni iz utočišta za primate Suncoast na Floridi.
„Džoni je sve zvao mama“, rekao je vlasnik video naloga. On je „znao da će mu mama dati sve što poželi sve dok je to na njegovoj dijeti…“
Dok šimpanze obično preferiraju gestove nad zvukom kada komuniciraju jedni s drugima u divljini, i dalje koriste različite vokalizacije. Štaviše, njihov jezik zasnovan na gestu je strukturiran baš kao i naš vokalni. Takođe je poznato da Giboni proizvode više od 20 različitih zvukova sa različitim značenjima.
Prethodni izveštaji o govoru primata su „odbačeni u nedostatku rigorozne analize“, ali sve ovo pokazuje da odsustvo dokaza nije isto što i dokaz odsustva, tvrde Ekstrem i tim. Oni veruju da je previše zaliha stavljeno u klasične studije sa veoma upitnom etikom koja je verovatno iskrivila njihove rezultate.
Životinje uključene u čuvene projekte jezika velikih majmuna od pre 50 godina bile su podvrgnute neprirodnim uslovima uključujući društvenu izolaciju i zanemarivanje, često nakon što su traumatično uklonjene od svojih majki. Ovo ne bi dozvolilo takvim obavezno društvenim i visoko inteligentnim primatima da pošteno predstavljaju svoje sposobnosti.
Pokušaji da se izbegnu humanizovanje životinjskih subjekata ponekad su umesto toga stvarali pristrasnost u suprotnom ekstremu, doprinoseći našem ogromnom potcenjivanju životinjske inteligencije.
Ali baš kao što nauka postepeno proširuje ljudsko znanje, naša pamet je izgrađena na temeljima koji su postojali i pre nas.
„Veliki majmuni mogu proizvesti ljudske reči“, zaključuju Ekstrem i njegove kolege. „Za neuspeh da se ovo demonstrira pre pola veka krivi su istraživači, a ne životinje.
Ovo istraživanje je objavljeno u Scientific Reports.
