Nekih 37.000 godina, meko, krzneno telo tronedeljnog sabljastog ‘mačeta’ ležalo je ljuljano arktičkim permafrostom, a njegova glava, udovi, šape i trup ostali su gotovo savršeno očuvani od hladnoće.
Telo maloletnika je 2020. izvučeno iz groba u ruskoj republici Jakutiji i pregledao ga je tim istraživača čije je uzbuđenje opipljivo u njihovom nedavno objavljenom izveštaju.
„Nalazi smrznutih mumificiranih ostataka sisara iz kasnog pleistocena su veoma retki,“ objašnjavaju istraživači.
„Prvi put u istoriji paleontologije proučavana je pojava izumrlog sisara koji nema analoga u savremenoj fauni.
Ostaci davno zakopanih životinja su često razbacani od strane grabljivaca, čistača i elemenata, što znači da se veliki deo našeg razumevanja izumrlih životinja koje su prethodile ljudskoj istoriji često zasniva na nekoliko kostiju odavde, nekoliko zuba odatle.
Ali ova mumifikovana sabljozuba mačka (Homotherium latidens), čiji je život u kasnom pleistocenu bio prekinut iz nepoznatih razloga, pronađena je sa relativno netaknutom prednjom polovinom, sa nepotpunim karličnim kostima, butnom kosti i kostima potkolenice u blizini leda.
Zapanjujuće otkriće nudi uvid bez presedana u fizičke karakteristike ove vrste, od krzna i neobičnog oblika njuške, sve do savršeno očuvanih zrna pasulja – hm – mislim, prednje šape.
Analiza mačjih ostataka otkriva ključne razlike u odnosu na moderne mladunce lavova slične starosti, procenjene na oko tri nedelje. Upoređivanjem ove vrste sa živim srodnikom, bolje razumemo davno nestalu vrstu, koja je živela u drastično drugačijem svetu od onog koji poznajemo.
„Otkriće mumije H. latidens u Jakutiji radikalno proširuje razumevanje rasprostranjenosti roda i potvrđuje njegovo prisustvo u kasnom pleistocenu u Aziji“, primećuju autori. Mumija, pronađena u današnjem severoistočnom Sibiru, prvi je dokaz da se raspon vrste proširio tako daleko na sever, tako davno.
Kasni pleistocen je poznat po ogromnim promenama Zemljine klime, uključujući poslednji glacijalni maksimum, koji je dostigao vrhunac pre oko 26.000 godina. Možemo mnogo naučiti o životu tokom ovog perioda iz ostataka očuvane flore i faune koja je živela i umrla u klimi koja se brzo menja.
Uprkos preranom smrti, izgleda da se mladunče dobro prilagodilo hladnoći: njegove šape su relativno široke u poređenju sa šapama njegovih živih rođaka. Takođe nema karpalne jastučiće, čiji nedostatak se smatra kao adaptacija na niske temperature i hodanje po snegu.
H. latidens je jedina vrsta u svom rodu za koju se zna da naseljava Evroaziju u ovom trenutku, a primerci iz severne Španije sugerišu da je uglavnom lovio veliki plen, poput čaura i jelena.
U poređenju sa mladunčetom lava od tri nedelje, njuška praistorijske bebe mačke ima primetno velika usta, male uši i „veoma masivan deo vrata“, zajedno sa izduženim prednjim udovima.
Njegovo tamnosmeđe krzno je „kratko, gusto, meko“ i duže na leđima i vratu od krzna na nogama, sa bradatim čupercima na uglovima usta. I kao svaka mačka koja poštuje sebe, ima čak i brkove: dva reda na gornjoj usni.
„Jedna od upečatljivih karakteristika morfologije homoterijuma, kako kod odraslih tako i kod proučavanog mladunaca, jeste prisustvo uvećane premaksilarne kosti“, pišu autori.
Ovaj oblik vilice omogućava karakterističan niz velikih sekutića u obliku konusa.
Autori su do sada analizirali samo najupečatljivije i najneobičnije fizičke karakteristike ove mlade mačke, ali već rade na drugom radu koji će detaljnije govoriti o anatomiji mladunčeta.
Ova studija je objavljena u Scientific Reports.