Mesec više nije netaknut. Mi ljudi se petljamo tamo već više od pola veka, a naši otisci, mrtva oprema, srušena svemirska letelica, umetnost, pa čak i izmet je išaran po njegovoj sivoj površini i kraterima.
Došlo je vreme, kažu naučnici. Ljudi su postali dominantna sila koja deluje na geografiji Meseca. I samo će biti gore u godinama koje su pred nama, jer sve više i više misija ide ka fascinantnom Zemljinom satelitu.
Moramo da stavimo reči na ovo, a dela na reči, kažu istraživači. Oni tvrde, u novom radu, da treba da proglasimo novu epohu na Mesecu – lunarni antropocen – počevši od sletanja ruske letelice Luna 2 1959. godine.
„Ideja je skoro ista kao i rasprava o antropocenu na Zemlji – istraživanje o tome koliko su ljudi uticali na našu planetu“, kaže planetarni geoarheolog Džastin Holkomb iz Geološkog zavoda Kanzasa na Univerzitetu Kanzas.
„Konsenzus je da je na Zemlji antropocen počeo u nekom trenutku u prošlosti, bilo pre stotina hiljada godina ili 1950-ih. Slično tome, na Mesecu, mi tvrdimo da je lunarni antropocen već počeo, ali želimo da sprečimo ogromnu štetu ili odlaganje njegovog prepoznavanja dok ne budemo mogli da izmerimo značajan lunarni oreol izazvan ljudskim aktivnostima, što bi bilo prekasno.“
Ljudi su briljantni u tome da se umetnu u različita i čudna okruženja koja svet nudi i da napreduju u njima. Raširili smo se i osećali se kao kod kuće gde god da zalutamo. Definitivno nam je na nekim mestima udobnije nego na drugim, ali nađemo način. A onda ostavljamo dokaze o svom postojanju gde god da krenemo.
Kada smo smislili kako da uđemo u svemir, poneli smo naše smeće sa sobom. Prostor oko Zemlje je zatrpan našim odbačenim otpadom. A kada pošaljemo letelicu na Mesec, ostavljamo neki trag našeg prisustva, džinovsko ‘Bili smo ovde’ u obliku neispravne opreme, smeća ili kratera i detrita koji su ostali od udara svemirske letelice.
U svom radu, Holkomb i njegove kolege, antropolog Rolf Mandel sa Univerziteta u Kanzasu i geolog Karl Vegman sa Državnog univerziteta Severne Karoline, izneli su svoj slučaj za procenu i katalogizaciju uticaja ljudske aktivnosti na Mesec.
„Kulturni procesi počinju da prevazilaze prirodnu pozadinu geoloških procesa na Mesecu“, kaže Holkomb.
„Ovi procesi uključuju kretanje sedimenata, koje nazivamo ‘regolit’, na Mesecu. Tipično, ovi procesi uključuju udare meteoroida i događaje masovnog kretanja, između ostalog. Međutim, kada uzmemo u obzir uticaj rovera, lendera i kretanja ljudi, oni značajno remete regolit. U kontekstu nove svemirske trke, lunarni pejzaž će biti potpuno drugačiji za 50 godina.“
Njihov cilj je da opovrgnu mit da je Mesec manje-više nepromenljiv. Ljudska aktivnost je stvorila mnogo više promena nego što mnogi od nas shvataju, i mogli bismo da oštetimo delikatno lunarno okruženje, uključujući njegove rezerve vodenog leda i tanku egzosferu koja visi nad njegovom površinom.
Pored toga, možda bismo želeli da pogledamo očuvanje naše važne lunarne kulturne istorije: otiske stopala, zastave, fotografije i druge važne artefakte istraživanja Meseca sa posadom koje se odvijalo 1960-ih i 1970-ih.
Ovo je, kažu, naše nasleđe i važan deo ljudske istorije dok smo napravili prve korake izvan sopstvenog sveta – ali se samo minimalni napori ulažu da se to prati i sačuva.
„Kao arheolozi, otiske stopala na Mesecu doživljavamo kao produžetak putovanja čovečanstva iz Afrike, što je ključna prekretnica u postojanju naše vrste“, kaže Holkomb.
„Ovi otisci su isprepleteni sa sveobuhvatnim narativom evolucije. U okviru ovog okvira nastojimo da zainteresujemo ne samo planetarne naučnike već i arheologe i antropologe koji se možda obično ne bave diskusijama o planetarnoj nauci.“
