Volontiranje za operaciju lobanje u srednjovekovnoj Italiji

Volontiranje za operaciju lobanje u srednjovekovnoj Italiji

Negde u periodu od 6. do 8. veka, jedna žena je dobrovoljno bila podvrgnuta operaciji koja je podrazumevala otvaranje rupe na vrhu lobanje. Procedura mora da je dobro prošla, barem dovoljno dobro da preživi i da pokuša još nekoliko puta.

Multinacionalna grupa istraživača iz Ujedinjenog Kraljevstva, Španije, Francuske, Italije i SAD otkrila je neobične modifikacije kostiju dok je vršila detaljna posmatranja ostataka iskopanih sa groblja Longobard u Kastel Trozinu u centralnoj Italiji. Rad, „Slučaj kranijalne hirurgije bez presedana u Longobard Italiji (6.–8. vek) korišćenjem kruciformnog reza“ objavljen je u Međunarodnom časopisu za osteoarheologiju.

Lobanja je bila u dobro očuvanom stanju i pri pregledu su vidljivi tragovi posekotina. Standardni protokoli fizičke antropologije korišćeni su za određivanje pola i starosti ostataka na osnovu morfologije, koja je otkrila da je žena, oko 50 godina.

Mikroskopske i CT analize su dalje otkrile znakove najmanje dva seta tragova struganja metalnim hirurškim alatima. I zarasli i nezaceljeni defekti na kosti ukazuju na to da je žena dobila višestruke različite krugove modifikacije lobanje.

Na jednoj lokaciji, istraživači su pronašli značajne znake zarastanja, što sugeriše da je operacija bila uspešna, ili barem da je pacijent preživeo procedure više od šest meseci.

Analiza skenirajućim elektronskim mikroskopom pokazuje da tragovi struganja kostiju na drugoj lokaciji na lobanji nisu zarasli, pa su se morali desiti u vreme smrti. Ovo sugeriše da druga runda izmena možda nije završena kao prva.

Grobno mesto žene delilo se sa muškom osobom, verovatno njenim supružnikom, i nalazilo se na centralnoj lokaciji na groblju elita Longobarda. Grobni predmeti uključivali su bronzani broš, češalj i zlatna vlakna, što ukazuje na to da su stanari bili bogatog imovinskog stanja.

Uzimajući u obzir privilegijsku poziciju žene, i pre i posle smrti, istraživači su isključili da je postupak oblik kazne ili neželjeni postupak nametnut nevoljnom subjektu testiranja, već dobrovoljan pokušaj da se dobije terapeutski ishod.

Prema studiji, „Ovo je bilo planirano, a operater je namerno sprovodio ponavljajuće modifikacije kostiju.“

Tačan razlog elektivnog hirurškog zahvata je teško razaznati. Pokušaji da se utvrdi specifično patološko stanje bili su neubedljivi. Iako postoji mnogo razloga zbog kojih bi žena srednjeg veka mogla da poželi rupu u svojoj lobanji, nijedan od njih ovde nije forenzički očigledan.

Poznato je da se trepanacija, čin struganja rupa u ljudskoj lobanji, praktikovala u srednjem veku. Postoje primeri mogućeg ceremonijalnog trepaniranja iz drugih regiona, pre svega iz Mađarske, gde su, zanimljivo, Longobardi živeli pre nego što su mnogi emigrirali u Italiju. Međutim, istraživači ne veruju da je ovo zajednički ili zadržani kulturni čin, jer lokacija pokazuje visok stepen asimilacije sa vizantijskom kulturom Kastel Trosina.

Na stotine sahrana pronađeno je na lokalitetu Kastel Trosino kada je otkriven pre više od 120 godina, ali je trenutno dostupno samo 19 lobanja za procenu. Od njih, samo jedan pokazuje znake modifikacije lobanje, tako da istraživači nisu u mogućnosti da utvrde da li je ovo bio rasprostranjeniji postupak.

Ovo nije prvi primer srednjovekovne medicinske ekspertize koji se nalazi u grobovima italijanskih Longobarda. Prethodni rad objavljen 2018. godine, „Preživljavanje do amputacije u pre-antibiotskoj eri: studija slučaja sa nekropole Longobard (6.–8. vek nove ere)“, koju je vodila dr Ileana Micarelli, McDonald Institute for Archaeological Research, Univerzitet u Kembridžu ( koji je ko-vodeći autor na tekućem radu) izvestio o pojedincu sa protetskim sečivom za ruku. Ruka je bila uredno amputirana, a kosti oko sečiva proteze pokazivale su znake zarastanja i produžene upotrebe.

Istorija Longobarda je prvenstveno germanske ratničke kulture koja je nekada vladala delovima današnje Austrije i Mađarske pre nego što je izvršila invaziju i na kraju se naselila u Italiji nakon pada Rimskog carstva. Korelacija hirurške ekspertize sa kulturom ratnika Longobarda može odražavati znanje formirano iz iskustva i medicinske potrebe, za razliku od onoga koje danas dele sportisti i sportska medicina.