Gradski planeri nisu doktori. Oni ne moraju da razmatraju kako rak raste i širi se da bi obavili svoj posao. Ali možda bi trebalo.
Nova studija sugeriše da veliki gradovi, poput Londona i Sidneja, rastu neobično slično malignim tumorima. Istraživači tvrde da isti ključni faktori koji upravljaju rastom raka takođe utiču na širenje urbanih prostora.
Razumevanje da bi sličnost moglo da nam pomogne da izgradimo bolje gradove za budućnost, kaže tim, na čelu sa naučnicom za urbanu klimu Izabelom Kapel-Tims sa Univerzitetskog koledža u Londonu (UCL).
Tokom proteklih 180 godina, matematički modeli pokazuju da je britanska prestonica naglo porasla i postala velika metropola kakvu danas poznajemo.
Originalni grad London koji je postojao tokom srednjeg veka poznat je kao „kvadratna milja“. Ceo moderni London je sada više od 600 puta veći od tog istorijskog ‘jezgra’.
Da bi dostigao tako ogromne razmere, glavni grad je rastao poput raka između 1831. i 2011. Matematički modeli pokazuju da je pre pojave gradske železničke mreže, stanovništvo Londona bilo grupisano u maloj, centralnoj oblasti. Putovanje na velike udaljenosti do ruba bilo je skupo i teško.
Upotreba vozova je, međutim, omogućila prelazak na život u predgrađu, omogućavajući stanovnicima da žive sve dalje i dalje od centra.
Čini se da je ovo trend i u drugim gradovima sveta: ljudi vole da žive u oblastima niže gustine ako je dostupan prevoz do centralne oblasti.
Takva dinamika, tvrdi međunarodni tim istraživača, uporediva je sa načinom na koji krvni sudovi u kanceroznim tumorima niču i cepaju se, stvarajući nove ‘puteve’ u tkivo u nastajanju.
Ovaj proces, nazvan angiogeneza, omogućava raku da naraste više od samo nekoliko milimetara; krvni sudovi isporučuju kiseonik i hranljive materije ćelijama dalje nego što bi difuzija mogla.
Čini se da isti princip važi za mnoge velike gradove širom sveta, kao što su London, Vašington DC, Pariz i Sidnej – i za različite sisteme javnog prevoza osim vozova.
Kada su se naučnici sa UCL udružili sa istraživačima sa Univerziteta u Sidneju, otkrili su da je australijski lučki grad rastao na sličan način kao London. Koristeći podatke od 1851. do 2011. godine, železnički sistem u Sidneju i njegovo urbano stanovništvo evoluirali su uporedo u modelima.
Poput Londona, činilo se da su dva najveća faktora koja su upravljala rastom australijskog grada bila masa njegovog stanovništva i njegova međusobna povezanost. To su isti faktori koji utiču na rast kancerogenog tkiva.
Danas, svet doživljava „ubrzanu urbanizaciju i digitalizaciju“, objašnjavaju autori studije, gde se gradovi „generalno tretiraju kao velike mašine ili logistički sistemi koji se mogu kontrolisati intervencijama odozgo nadole“.
Ali u stvarnosti, tvrde oni, gradovi se „ponašaju kao složeni adaptivni sistemi koji evoluiraju – do određene mere – kao živi organizmi“.
Ovo nije nova analogija – arhitekte i naučnici su ranije pravili poređenje – ali nova studija pruža kvantitativna poređenja između urbanog i biološkog rasta koja bi se mogla pokazati korisnim.
Tim se nada da će gradski planeri tražiti buduća rešenja u oblasti biologije.
„Na primer“, sugerišu oni, „politike usmerene na regulisanje razvoja putnih, metro i železničkih mreža mogu ograničiti buduće obrasce urbanog rasta na sličan način kao što strategije usmerene na kontrolu vaskularizacije i interakcije između ćelije i ćelije mogu da ublaže rast raka. “
Studija je objavljena u Journal of the Roial Societi Interface.
