Abigejl Adams, supruga drugog predsednika SAD, rođena je 1744. Sasvim je moguće da i danas postoje grenlandske ajkule koje su u to vreme plivale u severnom Atlantskom okeanu.
Nema sumnje da ove velike ajkule mesožderke mogu da žive stotinama godina. 2016. istraživači su otkrili da mogu da prežive najmanje 272 godine, ali bi mogli da postanu stari i do 400.
Međutim, više je misterija zašto ove ajkule imaju takvu dugovečnost. Neke teorije uključuju spor rast ajkule i nisku brzinu metabolizma, ali istraživanja su u toku.
Naučnici se nadaju da bi otkrivanje tajni o tome kako bi ove ribe mogle pomoći ljudima da žive duže i zdravije. Verovatno nećemo dostići 400 godina, ali čak i produžavanje prosečnog ljudskog života za dodatnu deceniju bio bi napredak.
Jedan naučnik u lovu je Evan Camplisson. Proučavao je metabolizam ajkula da bi otkrio njihov proces starenja.
„Bolje razumevanje anatomije i prilagođavanja dugovečne vrste kao što je grenlandska ajkula može nam omogućiti da poboljšamo ljudsko zdravlje“, rekao je za Business Insider Kemplison, student doktorskih studija na Univerzitetu u Mančesteru.
Uglavnom se nalaze u Arktičkim i severnoatlantskim okeanima, grenlandske ajkule su ležerni plivači koji mogu doseći dužinu između 8 i 23 stope i težiti čak 1,5 tona, navodi National Geographic.
Predatori se hrane lososom, jeguljama, fokama, pa čak i polarnim medvedima, ako im se pruži prilika. Međutim, oni verovatno mogu trajati duže između obroka. Prema studiji iz 2022. riba od 493 funte mogla bi se sasvim dobro snaći sa između 2 i 6 unci hrane dnevno.
Kamplisonovo novo istraživanje, koje je predstavio na Godišnjoj konferenciji Društva za eksperimentalnu biologiju ranije ovog meseca, pokazalo je da brzina metabolizma ajkula možda neće usporiti kako stare, što bi moglo pomoći da se objasni zašto ajkule žive tako dugo.
Isto ne važi za većinu životinja, uključujući ljude. Na primer, ljudski metabolizam ima tendenciju usporavanja u kasnijim godinama, što može doprineti nezdravom povećanju telesne težine.
Camplisson je posmatrao aktivnost pet metaboličkih enzima u očuvanom mišićnom tkivu grenlandske ajkule.
„Kod većine vrsta, očekivali biste kako životinja stari da aktivnost ovih enzima varira“, rekao je on.
„Neki od njih će vremenom pokazati smanjenje jer mogu početi da propadaju ili degradiraju, dok će drugi onda kompenzovati i povećati aktivnost kako bi bili sigurni da životinja i dalje proizvodi dovoljno energije“, dodao je on.
U grenlandskim ajkulama koje je posmatrao, a za koje se procenjuje da su stare između 60 i 200 godina, nije našao značajne varijacije u aktivnosti enzima. Naravno, grenlandska ajkula može biti sredovečna tek sa 200 godina, tako da isto možda neće važiti kada dođu u treći ili četvrti vek života.
Camplisson planira da pogleda više enzima da vidi da li se i kako menjaju kako ajkule stare.
Ima još mnogo posla da se uradi pre nego što se ova vrsta istraživanja primeni na ljude.
„Starenje je neverovatno složen sistem i još uvek nemamo definitivan odgovor na to kako tačno funkcioniše“, rekao je Kemplison.
Na primer, promene u metabolizmu su samo jedan deo starenja kod ljudi. Genetske greške, nestabilnost proteina i nekoliko drugih procesa su među onim što je poznato kao „obeležja starenja“. Camplisson misli da ajkule imaju više da nas nauče u ovim oblastima.
„Želimo da pažljivo pogledamo neke od ovih obeležja kako bismo utvrdili da li grenlandska ajkula pokazuje bilo kakve znake tradicionalnog starenja“, rekao je on.
Iako je izuzetan proces starenja grenlandskih ajkula omogućio da prežive vekove, to bi takođe moglo biti mač sa dve oštrice jer se njihovo okruženje brzo menja.
Ova vrsta, koju Svetska unija za zaštitu prirode smatra „skoro ugroženom“, možda je prespora da se prilagodi promenama klime, zagađenju mora i drugim stresorima, rekao je Kemplison.
