Demencija se često opisuje kao „dugo zbogom“. Iako je osoba još uvek živa, demencija polako i nepovratno uništava njena sećanja i osobine koje nekoga čine „oni“.
Demencija na kraju oduzima sposobnost osobe da sama komunicira, jede i pije, razume gde se nalazi i prepoznaje članove porodice.
Još u 19. veku priče voljenih, negovatelja i zdravstvenih radnika opisuju da su neki ljudi sa demencijom naglo postali lucidni. Oni su opisali osobu koja se upušta u smislen razgovor, deli uspomene za koje se pretpostavljalo da su izgubljene, zbija šale, pa čak i traži obroke.
Procenjuje se da 43 odsto ljudi koji iskuse ovu kratku lucidnost umire u roku od 24 sata, a 84 odsto u roku od nedelju dana.
Zašto se to dešava?
Godine 2009. istraživači Majkl Nam i Brus Grejson skovali su termin „terminalna lucidnost“, pošto su se ove lucidne epizode često dešavale neposredno pre smrti.
Ali ne ukazuju sve lucidne epizode da je smrt neminovna. Jedna studija je pokazala da će mnogi ljudi sa uznapredovalom demencijom pokazati kratke odsjaje svog starog više od šest meseci pre smrti.
Lucidnost je takođe prijavljena u drugim stanjima koja utiču na mozak ili veštine razmišljanja, kao što su meningitis, šizofrenija i kod ljudi sa tumorima na mozgu ili koji su pretrpeli povredu mozga.
Trenuci lucidnosti koji ne ukazuju nužno na smrt ponekad se nazivaju paradoksalna lucidnost. Smatra se paradoksalnim jer prkosi očekivanom toku neurodegenerativnih bolesti kao što je demencija.
Ali važno je napomenuti da su ove epizode lucidnosti privremene i nažalost ne predstavljaju preokret neurodegenerativne bolesti.
Naučnici su se trudili da objasne zašto se dešava terminalna lucidnost. Prijavljeno je da se neke epizode lucidnosti javljaju u prisustvu voljenih osoba. Drugi su izvestili da muzika ponekad može poboljšati lucidnost. Ali mnoge epizode lucidnosti nemaju jasan okidač.
Istraživački tim sa Univerziteta u Njujorku spekulisao je da promene u moždanoj aktivnosti pre smrti mogu izazvati terminalnu lucidnost. Ali ovo ne objašnjava u potpunosti zašto ljudi iznenada oporavljaju sposobnosti za koje se pretpostavljalo da su izgubljene.
Paradoksalnu i terminalnu lucidnost je takođe veoma teško proučavati. Neće svi sa uznapredovalom demencijom doživeti epizode lucidnosti pre smrti. Lucidne epizode su takođe nepredvidive i obično se javljaju bez određenog okidača.
A kako terminalna lucidnost može biti radostan trenutak za one koji su svedoci epizode, bilo bi neetično da naučnici koriste to vreme za sprovođenje svojih istraživanja. U vreme smrti, naučnicima je takođe teško da intervjuišu negovatelje o bilo kakvim lucidnim trenucima koji su se možda dogodili.
Objašnjenja terminalne lucidnosti šire se izvan nauke. Ovi trenuci mentalne jasnoće mogu biti način da se osoba na samrti konačno oprosti, zatvori pre smrti i ponovo se poveže sa porodicom i prijateljima. Neki veruju da epizode terminalne lucidnosti predstavljaju osobu koja se povezuje sa zagrobnim životom.
Ljudi mogu imati različite reakcije kada vide terminalnu lucidnost kod osobe sa uznapredovalom demencijom. Dok će neki to doživeti kao miroljubivo i gorko-slatko, drugi će to možda smatrati duboko zbunjujućim i uznemirujućim. Takođe može postojati potreba da se modifikuju planovi nege i zahtevaju mere za spasavanje života za umiruću osobu.
Svest o terminalnoj lucidnosti može pomoći voljenim osobama da shvate da je to deo procesa umiranja, da priznaju da se osoba sa demencijom neće oporaviti i dozvoliti im da maksimalno iskoriste vreme koje imaju sa lucidnom osobom.
Za one koji to vide, terminalna lucidnost može biti poslednja, dragocena prilika da se ponovo povežu sa osobom koja je postojala pre nego što je demencija zavladala i počelo „dugo zbogom“.
