Istraživanja sugerišu da ljudi mogu da generišu lažna sećanja za tren oka.
U seriji od četiri eksperimenta koje je vodio Univerzitet u Amsterdamu, istraživači su pokazali 534 ljudi slova zapadne abecede u stvarnom i ogledalu.
Nakon što je nekim učesnicima prikazan slajd za interferenciju sa nasumičnim slovima koji su dizajnirani da skromuju originalnu memoriju, od svih učesnika je zatraženo da se prisete ciljnog slova sa prvog slajda.
Pola sekunde nakon gledanja prvog slajda, skoro 20 procenata ljudi je formiralo iluzorno sećanje na ciljno slovo; ovo se povećalo na 30 procenata nakon 3 sekunde.
Ljudski mozak menja sećanja u skladu sa onim što očekuje da vidi. Pošto su ljudi uključeni u studiju bili toliko upoznati sa zapadnim alfabetom, njihov mozak je očekivao da vide slova u njihovoj stvarnoj orijentaciji.
Kada su se slova pojavila u ogledalu (Ɔ umesto C), ljudi su verovatnije zapamtili pseudo-slovo kao pravo pismo, čak i nakon što su prošle samo milisekunde.
„Izgleda da kratkoročno pamćenje nije uvek tačna reprezentacija onoga što je upravo percipirano“, pišu istraživači. „Umesto toga, sećanje je oblikovano onim što smo očekivali da vidimo, odmah od formiranja prvog traga sećanja.“
Istraživači su pokazali da su to bila lažna sećanja, a ne pogrešna nagađanja, pitajući učesnike koliko su sigurni u svoja sećanja na rezultat od jedan do četiri.
„Učesnici dosledno izveštavaju, sa velikim poverenjem, da su videli pravi pandan pseudo-slovne mete“, pišu istraživači.
Ljudi su češće menjali pseudo-slovo za pravo pismo nego obrnuto, što sugeriše da su iluzije pamćenja posredovane svetskim znanjem o tome kako stvari obično izgledaju.
Istraživači su razlikovali ova lažna sećanja od grešaka u početnoj percepciji merenjem u dve vremenske tačke. Jedina prilika je bila tokom 0,25 sekundi u kojima su slova bljeskala.
Da su greške u percepciji pokretale greške, stopa greške bi bila ista 500 milisekundi i 3 sekunde kasnije. Kada se stopa grešaka vremenom povećala, to je sugerisalo da se formiraju lažna sećanja.
Iz eksperimenata koje su vodili psiholog Elizabet Loftus i drugi znamo da se lažna dugoročna sećanja mogu lako stvoriti.
Na primer, odrasli se mogu ubediti da se prisete živog, ali lažnog sećanja kako su se izgubili u tržnom centru i plakali kao dete. U drugoj studiji, ljudi su generisali lažna, bogata sećanja na činjenje zločina kao što su krađa ili napad.
Smatra se da su lažna dugoročna sećanja vođena ‘teorijom nejasnih tragova’, koja kaže da sećanje dolazi iz dva dela: doslovnog dela, što se desilo u stvarnom životu, i suštinskog dela, gde osoba tumači značenje događaja na osnovu semantičke analize.
Prethodna studija je pokazala da kada su ljudi dobili sliku lica i profesije, verovatnije je da povezuju kriminalne etikete kao što je „diler droge“ sa licima sa crnim crtama, što ukazuje na to da unutrašnje predrasude oblikuju sećanja.
U drugoj studiji, ljudima je data lista od tri ili četiri međusobno povezane reči (kao što su dremanje, dremanje, krevet i budan). Kada im je data druga lista, veća je verovatnoća da će učesnici zapamtiti semantički povezane reči koje nisu na originalnoj listi, kao što je spavanje.
Teorija nejasnih tragova takođe može pokretati iluzije kratkoročnog pamćenja, ali „ne može u potpunosti da objasni trenutne nalaze“, pišu istraživači.
Ovi eksperimenti sugerišu da je naš doslovni unos memorije odmah integrisan sa prethodnim iskustvima i očekivanjima.
Ovaj rad je objavljen u PLOS One.
