Da bi pomogli u rešavanju gladi i neuhranjenosti, a istovremeno usporili klimatske promene, neki farmeri bi mogli da pređu sa kopna na more, sugeriše nedavna studija Fridmanove škole nauke o ishrani i politike na Univerzitetu Tafts.
Proizvodnja i prodaja morske trave mogla bi povećati prihode poljoprivrednika u zemljama sa niskim i srednjim prihodima (LMIC), posebno u priobalnim regionima Afrike i jugoistočne Azije, rekao je Patrick Vebb, profesor nutricionizma Alekander McFarlane na školi Friedman i stariji autor knjige studija. Drugi autori su bili Natalie Somers i Shakuntala Thilsted, koja radi za Konsultativnu grupu za međunarodno istraživanje poljoprivrede i osvojila je Svetsku nagradu za hranu 2021. za istraživanje i inovacije u akvakulturi i prehrambenim sistemima. Tim je pregledao istraživačke radove, postojeće baze podataka, izveštaje Ujedinjenih nacija i Svetske banke i još mnogo toga.
Održivija alternativa uzgoju stoke, uzgoj morskih algi ne zahteva zemljište, slatku vodu ili hemijska đubriva, a mogla bi postati posebno profitabilna jer potražnja za proizvodima od morskih algi bogatim hranljivim materijama raste širom sveta, pokazalo je istraživanje. Taj profit bi značio veću kupovnu moć za ona domaćinstva i zajednice koje proizvode, prerađuju, pakuju i izvoze mikroalge, što bi se zauzvrat pretvorilo u zdraviju ishranu.
„Jedan od najvećih problema nesigurnosti hrane u LMIC-ima je nepriuštivost zdrave ishrane“, rekao je Veb, koji je takođe direktor laboratorije za inovacije prehrambenih sistema za ishranu u Tuftsu. „U svetu postoji otprilike 3,5 milijardi ljudi koji ne mogu sebi da priušte zdravu ishranu čak i ako biraju lokalnu hranu po lokalnim cenama. Za mnoge od tih ljudi, uzgoj i prodaja morske trave doveli bi do većih prihoda i poboljšanja ishrane kroz kupovinu na tržište“.
Prema studiji, morska alga je prijateljska kultura i za poljoprivrednike i za životnu sredinu, u delovima Azije vekovima se gajila koristeći prilično jednostavne tehnike.
Za početak, farmeri pričvršćuju dugačke konopce na korene algi, koje neguju biljku apsorbujući hranljive materije iz vode. Šest do osam nedelja kasnije, ručno sakupljaju alge i suše je na suncu. „Mnogo onoga što gledamo na poljoprivrednoj strani se ne odnosi na pronalaženje novih useva ili različitih vrsta useva. Radi se o onome što se već uzgaja, a što bi se moglo isplativo povećati“, rekao je Veb.
Pored toga što je relativno lako uzgajati, morske alge imaju mali ugljenični otisak i mogu čak pomoći u smanjenju nivoa ugljenika u okeanu. Iako se još malo zna o tome koliko CO 2 morske alge oslobađaju tokom žetve, istraživanje je pokazalo da farme višegodišnjih smeđih algi apsorbuju do deset tona CO 2 po hektaru morske površine godišnje. Pored svojih moći „potapanja ugljenika“, kada se dodaju stočnoj hrani, morske alge mogu pomoći u dramatičnom smanjenju emisije metana.
„Osim ako ne dobijemo značajno zagrevanje okeana, uzgoj morskih algi nudi način koji nije samo pogodan za klimu, već i otporan na klimu“, rekao je Veb. „Ne znamo koliko brzo će industrija početi da doživljava negativne efekte klimatskih promena, ali potencijal izgleda dobro. Uzgajanjem morskih algi to neće ubrzati te negativne efekte, dok bi seča drveća i dodavanje više stoke sigurno .“
Ali dok uzgoj morskih algi pomaže životnoj sredini, klimatske promene same po sebi mogu predstavljati prepreke za njihovo povećanje. Okeanska voda postaje sve kiselija, što nije idealno za uzgoj zdravih, jestivih morskih algi, kažu autori.
Pored toga, primarna vrednost morske trave kao izvoza bila bi njeni ekstrakti kao sastojci, a ne kao morsko povrće koje se jede celo, prema studiji. I dok zemlje sa višim prosečnim prihodima koje proizvode i izvoze smeđe, zelene i crvene morske alge u velikim količinama već imaju infrastrukturu potrebnu za efikasnu obradu, testiranje i regulisanje onoga što bi na kraju moglo pasti na tanjire potrošača, većina LMIC nema.
Istraživanje uskih grla u preradi je ograničeno, a ono malo podataka o faktorima kao što su obrasci potrošača poseduju prehrambene kompanije koje ih prikupljaju, rekao je Veb – što znači da vlade i preduzetnici u mnogim LMIC-ima imaju malo resursa ili podsticaja da ulažu u vodene biljke Poljoprivreda.
„Koraci preduzeti između farme i viljuške, to je ono na šta treba da se fokusiramo“, rekao je Veb. „Moramo bliže da sarađujemo sa vladama i privatnim sektorom kako bismo otkrili gde su uska grla i kako da ih prevaziđemo.
Ako se te prepreke mogu rešiti, mogućnosti akvakulture morskih algi su neograničene, kažu autori. Industrija je procvetala u Indoneziji, gde je sezonska radna snaga stalno dostupna i farme mogu postići ekonomiju obima na industrijskom nivou (za razliku od porodičnih farmi, na primer, Indije i Tanzanije). Indonezija je sada ključni izvoznik dve vrste morskih algi iz kojih se ekstrahuje karagenan, zgušnjivač koji se nalazi u mleku i mesu od orašastih plodova.
„Postoji mnogo različitih vrsta morskih algi, i sve one zahtevaju donekle drugačije okruženje u kome će rasti. Ogromne obale Afrike i Azije, neće sve biti prvoklasna nekretnina“, rekao je Veb. „Ali mnogo toga će biti.“
Da bi se uzgoj morskih algi proširio na ovim mestima, vlade to moraju shvatiti ozbiljno i stvoriti propise o bezbednosti hrane i opšte okruženje u kojem se to može desiti, rekao je Veb. Lokalni i međunarodni investicioni interes će takođe biti ključni. „Ako se to ne dogodi sutra, uz prave uslove, moglo bi se desiti prekosutra“, rekao je Veb.
Rani su dani za proizvodnju morskih algi u LMIC-ima, ali Vebb je uveren u svoje obećanje za farmere. „Ministarstvo poljoprivrede, pa čak i Ministarstvo ribarstva u ovim zemljama verovatno nikada ne razgovara o morskim algama“, rekao je on. „Šta ako jesu? Možda bi otkrili rudnik zlata.“
