Urbana poljoprivreda privlači sve više pažnje kao održiva praksa koja pruža svežu hranu zajednicama i smanjuje potrebu za transportom. Međutim, najnovije istraživanje, sprovedeno na 73 lokacije u Severnoj Americi i Evropi, ukazuje da urbana poljoprivreda nije uvek ekološki povoljnija od tradicionalnih poljoprivrednih metoda.
Istraživački tim, u saradnji sa baštovanima i menadžerima urbanih farmi, analizirao je emisije ugljenika i druge aspekte životnog ciklusa urbanih poljoprivrednih praksi niske tehnologije, uključujući baštovanje u dvorištima, praznim parcelama i urbanim farmama.
Rezultati su pokazali da su urbana poljoprivredna mesta, u proseku, emitovale šest puta više ugljenika po porciji voća ili povrća u poređenju s konvencionalnim farmama. Glavni izvor ovih emisija bio je infrastruktura, uključujući podignute krevete, šupe i betonske staze.
Međutim, istraživanje je takođe identifikovalo nekoliko praksi koje mogu značajno smanjiti ugljenični otisak urbane proizvodnje hrane. Korišćenje starih građevinskih materijala za izgradnju infrastrukture farme, pažljivo upravljanje kompostom i korišćenje kišnice ili sive vode iz odvoda pokazali su se kao efikasni načini za smanjenje negativnog uticaja.
Neki od najuspešnijih primera uključivali su upotrebu komposta umesto sintetičkih đubriva, smanjenje potrebe za pumpanjem i tretmanom vode korišćenjem kišnice, kao i obnova građevinskih materijala radi smanjenja emisija ugljenika.
Iako su rezultati pokazali da urbanu poljoprivredu ne treba jednostavno posmatrati kao univerzalno klimatsko rešenje, istraživači veruju da uz pažljiv dizajn i politiku korišćenja zemljišta, urbani farmeri mogu povećati svoju korist za lokalne zajednice i doprineti globalnim naporima ka održivosti.
