Tradicionalna tehnika uzgoja pirinča u jugoistočnoj Aziji uzgoja ribe i druge vodene stoke na njivama ima potencijal da zadovolji globalne potrebe za hranom, poboljša zdravlje ljudi i životne sredine i zaradi proizvođačima dodatnih 150 milijardi dolara godišnje širom sveta, otkriva nova studija.
Pirinač je osnovna hrana koja izdržava oko polovine svetske populacije, a skoro ceo se uzgaja kao monokultura ili pojedinačna vrsta useva. Sistemi za uzgoj pirinča i uzgoj vodenih životinja, kao što su ribe, škampi i patke, zajedno postoje više od 1.000 godina. Ova praksa je sada retka, sa samo 1% globalne proizvodnje pirinča sa farmi za ko-kulturu.
Prethodne studije su otkrile da kombinovanje uzgoja pirinča sa akvakulturom povećava efikasnost korišćenja zemljišta dok smanjuje potrebu za komercijalnim đubrivima, zbog životinjskog izmeta bogatog hranljivim materijama i pesticida, jer vodene vrste jedu mnoge problematične insekte i korov.
„Sistemi kokulture pirinča i životinja pružaju inovativnu strategiju za suočavanje sa višestrukim izazovima sa kojima se društvo danas suočava, uključujući krizu hrane, klimatske promene, zagađenje životne sredine i nedostatak resursa“, rekao je Baojing Gu, ekolog sa Univerziteta Džeđiang i autor knjige studija.
Istraživanje je objavljeno u AGU-ovom časopisu Earth’s Future, koji se fokusira na interdisciplinarna istraživanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti naše planete i njenih stanovnika.
Nova studija je procenila performanse sistema kokulture pirinča i životinja širom sveta posmatrajući kombinovane rezultate istraživanja 155 različitih studija slučaja.
Istraživači su otkrili da farme pirinča i životinja povećavaju godišnje prinose pirinča za 4% dok smanjuju oticanje azota za 16% i ispiranje za 13% u odnosu na monokulture pirinča.
„Kokultura [sistemi] proizvode više različitih vrsta hrane i izvora hranljivih materija, doprinoseći bezbednosti hrane“, rekao je Jinglan Cui, ekolog sa Univerziteta Džeđiang i autor studije.
Studija je takođe otkrila da farme pirinča i životinja smanjuju emisiju metana za 11% u odnosu na monokulture pirinča. Procenjuje se da će sistemi ko-kulture pirinča-patka i pirinča-rakova sveukupno smanjiti emisije metana za oko 40%, dok se procenjuje da sistemi ko-kulture pirinča i ribe povećavaju emisije metana za 29%.
Prema autorima, razlike u emisiji metana između sistema ko-kulture mogu se pripisati nivoima kiseonika prisutnim u svakom sistemu, pri čemu se emisije metana povećavaju kao odgovor na niske nivoe kiseonika. Ribe plivaju oko rizičnih polja trošeći kiseonik u sistemu, što rezultira većom emisijom metana. Patke i rakovi unose kiseonik u sistem kopanjem i uznemiravanjem tla na rizovitim poljima, smanjujući emisiju metana.
Svaki sistem je jedinstven po ekološkim i ekonomskim prednostima koje pruža, a, prema autorima, životinja koju treba izabrati za određeni sistem kokulture zavisi od toga koliko dobro može da preživi, raste i reprodukuje se u datom okruženju.
Prema studiji, procenjuje se da je 87% postojećih monokulturnih farmi pirinča, ili ukupno 143 miliona hektara (oko 353 miliona hektara) širom sveta, pogodno za farme pirinča i životinja na osnovu njihove klime.
Ako bi se svo pogodno zemljište koristilo za uzgoj pirinča i životinja, te farme bi proizvodile više od 140 miliona tona životinjskih proteina godišnje, prema studiji, što bi premašilo trenutnu globalnu proizvodnju akvakulture od nešto više od 100 miliona tona godišnje.
Procenjuje se da će globalno usvajanje sistema ko-kulture pirinča i životinja obezbediti dodatnih 152 do 171 milijardu dolara prihoda proizvođačima godišnje, prema studiji. Međutim, očekivani profit bi varirao od zemlje do zemlje i zavisi od količine zemlje koja je pogodna za ko-kulturu pirinča i životinja.
Zemlje za koje se predviđa da će imati najviše koristi od ovog pristupa poljoprivredi su u Aziji, gde je pogodnog zemljišta više. Procenjuje se da će proizvođači u Kini i Indiji zaraditi dodatnih 34,8 do 52,8 milijardi dolara više godišnje, dok proizvođači u Indoneziji, Bangladešu i Tajlandu mogu zaraditi dodatnih 10,4 do 18,9 milijardi dolara godišnje prelaskom na ko-kulturu pirinča i životinja.
Zemlje u drugim regionima sveta koje imaju klimu za održavanje uzgoja pirinča, ali trenutno imaju vrlo malo osnovanih farmi pirinča, takođe će imati koristi od usvajanja ove prakse, navodi se u studiji. Zemlje poput Sjedinjenih Država i Brazila mogle bi da zarade dodatnih 1,4 do 2,4 milijarde dolara godišnje uvođenjem sistema kokulture pirinča i životinja.
Uprkos potencijalnim prednostima, usvajanje ko-kulture pirinča i životinja sporo dobija na globalnom nivou jer zahteva tehnologije specifične za zajedničku kulturu; resursi kao što su kapital, radna snaga, infrastruktura i tržišne mreže; i izazovne nacionalne politike koje promovišu monokulture pirinča, prema autorki Jane Cui.
„Preovlađujuće paradigme poljoprivredne politike koje favorizuju intenzivne monokulture pirinča mogu predstavljati prepreku za usvajanje kokulture pirinča i životinja u mnogim zemljama“, rekla je Cui.
