Došlo je do brze ekspanzije u uzgoju useva kao što je kukuruz za proizvodnju biometana kao čistije alternative fosilnim gorivima da bi se pomoglo dostizanju neto nule. Ali deo ove povećane kultivacije, na dreniranom tresetu, emituje tri puta više ugljen-dioksida nego što se izbegava nekorišćenjem prirodnog gasa, prema studiji britanskog Centra za ekologiju i hidrologiju (UKCEH).
Istraživači takođe procenjuju da se površina tresetišta u Velikoj Britaniji koja se koristi za kultivaciju kukuruza, koji se zatim propušta kroz anaerobni digestor za proizvodnju biometana, utrostručila od 2015. Ali kažu da su emisije koje su rezultat isušivanja ovih močvara bogatih ugljenikom za poljoprivrednu upotrebu u velikoj meri prevideo.
Analiza se fokusira na kukuruz i Ujedinjeno Kraljevstvo, ali studijski tim ističe da će svaka kultivacija na duboko dreniranom tresetu rezultirati velikim količinama emisije gasova staklene bašte. Njegovi značajni nalazi naglašavaju potrebu da se uzmu u obzir gubici ugljenika u zemljištu koji se odnose na sve bioenergetske usjeve koji se uzgajaju na dreniranom tresetu, bilo gdje u svijetu, kako bi se omogućilo bolje donošenje odluka o zelenoj energiji.
„Biometan je važan obnovljivi izvor energije, ali izgleda nerazumno koristiti isušeno tresetište prvenstveno za proizvodnju bioenergije u oblastima gde to dovodi do veće emisije CO₂ od fosilnog goriva koje zamenjuje“, kaže profesor Kris Evans iz UKCEH, koji je vodio istraživanje, objavljeno u časopisu Prirodne klimatske promene.
Dok sagorevanje bilo kog gasa za proizvodnju energije emituje gasove staklene bašte, princip koji stoji iza proizvodnje biometana je da je ugljenik oslobođen tokom sagorevanja nedavno uklonjen iz vazduha putem fotosinteze, tako da ne dodaje dodatni CO₂ u atmosferu.
Međutim, znatno više ugljenika se emituje iz dreniranih tresetišta nego što se izbegava nekorišćenjem prirodnog gasa. To je zato što drenaža ovih močvara kako bi se omogućilo rastu useva ili drveća oslobađa ugljenik koji je stotinama godina bio zaključan u njihovom tlu. Ovaj oslobođeni ugljenik je izložen atmosferskom kiseoniku, formirajući CO₂ i rezultirajući značajnim količinama dodatnih gasova staklene bašte.
Dok svaki kubni metar spaljenog prirodnog gasa emituje ekvivalent od 2 kg CO₂, UKCEH-ova merenja fluksa na terenu pokazuju da se ugljenik u zemljištu gubi tokom uzgoja kukuruza za proizvodnju biogasa na isušenom tresetištu, rezultira emisijom do 6 kg po kubnom metru proizvedenog biometana .
Ta cifra ne uključuje dodatne emisije gasova staklene bašte koje nastaju primenom đubriva na poljima kukuruza, žetvom i transportom useva ili proizvodnjom biometana.
Studija procenjuje da je površina dreniranog tresetnog zemljišta u Velikoj Britaniji za sve uzgoje kukuruza porasla sa oko 6.000 ha u 2015. na preko 11.000 ha u 2021. godini, dok je udeo useva koji se uzgajaju za bioenergiju, za razliku od hrane, porastao sa 20% na 34% — što predstavlja trostruko povećanje u celini.
Istraživači ističu da njihovi nalazi ne impliciraju da će svi oblici proizvodnje bioenergije na dreniranim tresetnim zemljištima dovesti do povećanih emisija. Na primer, uzgajanje namenskih useva biomase na poljoprivrednim tresetišta kojima se upravlja sa višim nivoima vode — paludikultura — je potencijalno obećavajući metod za ublažavanje klimatskih promena.
Profesor Evans kaže da je u poređenju sa oduzimanjem zemlje iz proizvodnje hrane u potpunosti za proizvodnju biometana, manje štetno koristiti kukuruz kao „prekidnu kulturu“ — biljke uključene u sisteme plodoreda kako bi se smanjio rizik od korova, štetočina i bolesti. Ovo bi imalo komercijalnu vrednost i pomoglo da se nadoknade neke od emisija CO₂ povezanih sa proizvodnjom hrane na tresetu.
Istraživači dodaju da kukuruz uzgojen na mineralnom tlu ima manji uticaj na dugoročnu ravnotežu ugljenika u tlu, te da ukupni proces u ovim područjima bez treseta može biti efikasniji u smanjenju emisija.
Proizvodnja biometana u Velikoj Britaniji se povećala četiri puta od 2000. godine, uglavnom zahvaljujući vladinoj finansijskoj podršci proizvodnji biogasa za podršku dekarbonizaciji energetskog sektora, uključujući šemu podrške zelenom gasu i, pre toga, podsticaj za obnovljivu toplotu.
Dr Rebeka Rou iz UKCEH, koautorka studije, kaže: „Prelazak na neto nulu neće biti potpuno gladak. Pored uspeha, biće i neuspeha i neželjenih posledica.
„Naša uloga, kao naučnika, je da podržimo vladu, upravitelje zemljišta i industriju pružajući im najbolja ažurna znanja o uticajima njihovih akcija kako bi mogli da donose informisane odluke o proizvodnji energetskih useva i korišćenju zemljišta.
„Ovde se radi o zajedničkom radu kako bi se osigurala održiva budućnost.“
