Lekari koji leče preminule davaoce organa rutinski tretiraju tela donatora tiroidnim hormonima u pokušaju da očuvaju funkciju srca i povećaju količinu i kvalitet srca i drugih organa dostupnih za transplantaciju. Međutim, prema nedavnom kliničkom ispitivanju koje su vodili istraživači na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Vašingtonu u Sent Luisu i Mid-America Transplant u Sent Luisu, rutinska intervencija hormona štitne žlezde nije efikasna u postizanju ovih ciljeva, a može čak i da nanese štetu.
Studija je objavljena 30. novembra.
„Bilo je vrlo malo studija o tome šta zaista funkcioniše u smislu očuvanja funkcije organa za doniranje — a sa nedostatkom organa davaoca za transplantaciju, ključno je učiniti sve što možemo da sačuvamo organe i spasimo živote sa njima“, rekao je Raj Dhar. , MD, profesor neurologije na Univerzitetu u Vašingtonu i lekar u Odeljenju intenzivne nege za neurologiju/neurohirurgiju u jevrejskoj bolnici Barns. Dhar je odgovarajući autor u radu i vodio je kliničko ispitivanje sa Gerijem Marklinom, MD, glavnim medicinskim i istraživačkim službenikom u Mid-America Transplant, organizaciji za nabavku organa za region St. Louisa.
„Odlučili smo da istražimo da li bi intravenski hormon štitne žlezde doveo do više transplantiranih srca“, rekao je Dhar. „Ovu praksu je usvojilo više organizacija za nabavku organa i koristi se na hiljade davalaca organa svake godine, a da nikada nije bila rigorozno proučavana. Ispostavilo se da nema nikakve koristi i da može da nanese štetu. Naši nalazi govore trebalo bi da prekinemo ovu praksu.“
Kada se pacijenti proglase mrtvim po neurološkim kriterijumima, njihovi organi mogu biti donirani za transplantaciju uz saglasnost preminulog ili njegovih srodnika. Umrli davaoci mogu dati do osam organa, ako su svi u dobrom stanju. Od trenutka smrti do početka operacije transplantacije može proći do 72 sata.
Za to vreme, lekari kao što su Dhar i Marklin rade na tome da srca donatora kucaju što je moguće normalnije kako bi sačuvali zdravlje srca i drugih organa. Ali uprkos svim naporima lekara, otprilike polovina svih takvih srca propada i nisu pogodna za transplantaciju kada dođe vreme.
Prethodne opservacione studije sugerišu da davanje tiroidnih hormona umrlim donatorima može povećati vitalnost srca. Hormoni štitne žlezde utiču na snagu i brzinu otkucaja srca, a nivoi hormona mogu pasti kada mozak prestane da radi.
Istovremeno, neki lekari brinu da lečenje srca donatora intravenskim hormonima štitne žlezde može povećati rizik od brzog otkucaja srca i visokog krvnog pritiska, što bi moglo da povredi druge organe i učini ih manje pogodnim za transplantaciju. Uprkos ovim zabrinutostima i nedostatku definitivnih dokaza koji podržavaju ovu praksu, suplementacija hormonima za preminule davaoce organa postala je standard.
„Uvek sam bio skeptičan prema prednostima tiroidnog hormona u upravljanju donorima na osnovu njegove fiziologije i prethodnih objavljenih studija, zbog čega nismo koristili levotiroksin za lečenje naših donatora u Mid-America Transplant”, rekao je Marklin. Do danas, Mid-America Transplant je zbrinuo više od 2.700 preminulih donora organa u svom nezavisnom centru za oporavak organa, više nego bilo koja druga organizacija za nabavku organa u zemlji.
„Ali pošto više od 70% organizacija za nabavku organa koristi tiroidne hormone, dr Dhar i ja smo smatrali da moramo da uradimo konačnu studiju da bismo odgovorili na ovo važno pitanje: da li davanje hormona štitaste žlezde donatorima organa čuva funkciju srca i stvara više srca dostupno za transplantaciju?“ Marklin je nastavio.
„Veoma je neobično imati studiju preminulih donora organa ove veličine i sa tolikom rigoroznošću, ali smo verovali da je četvorogodišnje, multicentrično istraživanje ključno za definitivan odgovor na ovo ključno pitanje kako bi se omogućilo bolje upravljanje donatorima organa.
Dhar i Marklin okupili su tim iz 15 organizacija za nabavku organa širom zemlje, uključujući Mid-America Transplant. Uz odobrenje za istraživanje koje su dale njihove porodice, upisano je 838 davalaca organa koji su po neurološkim kriterijumima proglašeni mrtvima. Polovina je nasumično odabrana da prima levotiroksin u prva 24 sata, dok je ostalima dat fiziološki rastvor. Levotiroksin je sintetički oblik humanog tiroidnog hormona T4, koji se obično koristi za lečenje hipotireoze.
Studija nije bila zaslepljena kako bi primaoci organa mogli biti u potpunosti informisani o srcima koja će dobiti. Svaka organizacija za nabavku organa pratila je sopstvene standardne protokole za negu donora i dodelu organa za sve donatore uključene u studiju.
Tretman tiroidnim hormonima nije napravio značajnu razliku u broju uspešno transplantiranih srca. Nešto više od polovine srca iz svake grupe bilo je pogodno za transplantaciju: 230 (54,9%) iz grupe hormona štitne žlezde i 223 (53,2%) iz grupe koja je primala placebo. Od 453 presađena srca, 97,4% srca od donatora koji su tretirani hormonima štitne žlezde i 95,5% srca od davalaca koji su primali placebo i dalje je dobro radilo za primaoce nakon 30 dana. Ova mala razlika nije bila statistički značajna.
Dalje, verovatnije je da će tiroidni hormon izazvati hipertenziju i ubrzan rad srca pre donacije. Ovi neželjeni efekti su postali manje ozbiljni ili su nestali kada su doze hormona smanjene ili prekinute u grupi hormona štitne žlezde, što ukazuje da hormon može izazvati privremenu prekomernu stimulaciju srca pored toga što ima mali ili nikakav uticaj na efikasnost transplantacije srca.
„Pronašli smo dobre dokaze da ova intervencija koju koristimo već 40 godina ne funkcioniše“, rekao je Dar. „Od vitalnog je značaja da istražimo ovakva pitanja kako bismo osigurali da činimo sve što možemo za pacijente kojima su potrebni organi – i kako bismo osigurali da dobiju najveću moguću korist od velikodušnih ljudi koji odluče da doniraju organe.“
Nakon što su videli rezultate, nekoliko organizacija za nabavku organa prestalo je da koristi tiroidni hormon u lečenju davalaca organa, rekao je Dhar.