Eksploatacija prirodnih resursa Zemlje se utrostručila u poslednjih pet decenija, u vezi sa masovnom izgradnjom infrastrukture u mnogim delovima sveta i visokim nivoom potrošnje materijala, posebno u zemljama sa višim srednjim i visokim prihodima.
Očekuje se da će eksploatacija materijala porasti za 60% do 2060. godine i mogla bi poremetiti napore za postizanje ciljeva ne samo globalne klime, biodiverziteta i zagađenja, već i ekonomskog prosperiteta i ljudskog blagostanja, navodi se u izveštaju koji je danas objavio Program UN za životnu sredinu (UNEP). ) – Međunarodni panel resursa.
Pregled globalnih resursa za 2024., koji je razvio Međunarodni panel za resurse sa autorima iz celog sveta i koji je pokrenut tokom šeste sednice Skupštine UN za životnu sredinu, poziva na korenite promene politike kako bi čovečanstvo živelo u granicama svojih mogućnosti i smanjio ovaj projektovani rast resursa koristiti za jednu trećinu uz rast ekonomije, poboljšanje blagostanja i minimiziranje uticaja na životnu sredinu.
Izveštaj otkriva da rast upotrebe resursa od 1970. sa 30 na 106 milijardi tona – ili sa 23 na 39 kilograma upotrebljenih materijala u proseku po osobi dnevno – ima dramatične uticaje na životnu sredinu. Sve u svemu, ekstrakcija i prerada resursa čine preko 60% emisija koje zagrevaju planetu i 40% uticaja zagađenja vazduha na zdravlje.
Ekstrakcija i prerada biomase (npr. poljoprivredni usevi i šumarstvo) čini 90% gubitka biodiverziteta zemljišta i vodenog stresa, kao i jednu trećinu emisije gasova staklene bašte. Slično tome, ekstrakcija i prerada fosilnih goriva, metala i nemetalnih minerala (npr. pesak, šljunak, glina) zajedno čine 35% globalnih emisija.
„Trojna planetarna kriza klimatskih promena, gubitka prirode i zagađenja potaknuta je krizom neodržive potrošnje i proizvodnje. Moramo da radimo sa prirodom umesto da je samo iskorišćavamo“, rekla je Inger Andersen, izvršna direktorka UNEP-a. „Smanjenje intenziteta resursa mobilnosti, stanovanja, hrane i energetskih sistema je jedini način na koji možemo postići ciljeve održivog razvoja i na kraju pravednu planetu koja je pogodna za život za sve.
U središtu globalnog korišćenja resursa su fundamentalne nejednakosti: zemlje sa niskim dohotkom troše šest puta manje materijala i stvaraju 10 puta manje klimatskih uticaja od onih koje žive u zemljama sa visokim dohotkom. Zemlje sa višim srednjim dohotkom su više nego udvostručile upotrebu resursa u poslednjih 50 godina zbog sopstvenog rasta infrastrukture i premeštanja resursno intenzivnih procesa iz zemalja sa visokim dohotkom.
Istovremeno, korišćenje resursa po glavi stanovnika i povezani uticaji na životnu sredinu u zemljama sa niskim prihodima ostali su relativno niski i gotovo nepromenjeni od 1995. godine.
Tamo gde su nivoi potrošnje veoma visoki, veći fokus na snižavanju nivoa potrošnje resursa i materijala kako bi se dopunio radnji na proizvodnji i efikasnosti resursa može smanjiti oko 30% globalne upotrebe resursa u poređenju sa istorijskim trendovima, dok istovremeno raste globalna ekonomija, poboljšava živote i ostaje unutar planetarnih granica.
Tamo gde upotreba resursa treba da raste, mogu se uspostaviti strategije kako bi se maksimizirala vrednost svake jedinice korišćenog resursa i zadovoljile ljudske potrebe na načine koji nisu zahtevni za resurse, tako da koristi od korišćenja resursa daleko nadmašuju stopu njihovog izvlačenja. a uticaji na životnu sredinu i zdravlje ostaju u skladu sa međunarodnim obavezama u pogledu klime, biodiverziteta i održivosti.
Uključivanje eksternih efekata životne sredine u trgovinske sporazume, jačanje regulacije tržišta finansijskih roba i uspostavljanje politika prilagođavanja granica u vezi sa uticajem samo su neki od načina na koje zemlje mogu da spreče trku ka dnu po pitanju ekoloških i društvenih standarda eksploatacije resursa, i maksimiziraju i zadržati vrednost procesa ekstrakcije u zemlji.
„Ne bi trebalo da prihvatimo da zadovoljavanje ljudskih potreba mora da zahteva intenzivne resurse, i da moramo prestati da stimulišemo ekonomski uspeh zasnovan na eksploataciji. Odlučnim delovanjem političara i privatnog sektora, pristojan život za sve je moguć bez troškova zemlje“, rekao je Janez Potočnik, kopredsedavajući Međunarodnog panela resursa.
„Na prošlogodišnjoj konferenciji o klimi dogovoreno je da se pređe sa fosilnih goriva. Sada je vreme da se svi okupe za sto da se postepeno unaprede rešenja kako bi to bilo moguće. Sada je vreme da se postepeno uvedu rešenja zasnovana na resursima za klimu, biodiverzitet i pravičnost tako da svako, svuda može da živi život dostojanstveno“, rekla je Izabela Tejšeira, kopredsedavajuća Međunarodnog panela resursa.
Specifične preporuke uključuju:
Sprovedene zajedno, ove politike mogu da transformišu izgrađeno okruženje, mobilnost, hranu i energetske sisteme, što rezultira porastom obnovljivih izvora energije i energetske efikasnosti, dekarbonizacijom materijalne proizvodnje, gradovima koji se mogu pešačiti i biciklistima sa boljim javnim prevozom i mogućnostima rada na daljinu, kao što je kao i smanjenje gubitka i otpada hrane. Zemlje sa visokim i višim srednjim dohotkom doživjele bi pomak u ishrani od životinjskih proteina i kompaktnijih gradova, dok bi ekonomije sa nižim prihodima doživjele porast upotrebe resursa kako bi se omogućio dostojanstven život.
Predviđeno je da će ovakvi sistemski pomaci dostići vrhunac eksploatacije resursa do 2040. godine, a zatim smanjiti upotrebu na samo 20% u odnosu na nivoe iz 2020. do 2060. Emisije gasova staklene bašte bi se smanjile za preko 80%, zalihe materijala vezanih za transport i građevinskog materijala bi se smanjile za 50 i 25 % respektivno, a korišćenje zemljišta za poljoprivredu bi opao za 5%. Istovremeno, proizvodnja hrane bi se povećala za 40% da bi se podržalo stanovništvo; čak i tamo gde postoji rast i sigurnost hrane, globalna ekonomija bi porasla za 3%, a indeks ljudskog razvoja poboljšao bi se za 7%, povećavajući prihode i blagostanje.
S obzirom na dosadašnje neuspeh u ispunjavanju mnogih političkih obaveza u okviru MEA i hitnost trostruke planetarne krize, izveštaj podržava hitne akcije, prateći princip „najbolje dostupne nauke“.
