Usamljenost može ostaviti mnoge da se osećaju opustošeno, ali nova istraživanja sada sugerišu da takođe može ostaviti ljude ranjivim na Parkinsonovu bolest.
Među više od 490.000 ljudi navedenih u UK Biobank koji su praćeni do 15 godina, izgleda da je usamljenost povećala šanse za Parkinsonovu dijagnozu za 37%.
„Veza između usamljenosti i incidentne Parkinsonove bolesti nije bila posledica zajedničkih genetskih, kliničkih ili bihevioralnih faktora rizika“, rekla je viši istraživač Angelina Sutin, profesor na odeljenju bihejvioralnih nauka i socijalne medicine na Medicinskom koledžu Državnog univerziteta Floride u Talahasiju.
Iako ova studija ne može dokazati da usamljenost uzrokuje Parkinsonovu bolest, čini se da postoji veza, rekao je Sutin.
„Pokazujemo da postoji povezanost između usamljenosti i razvoja Parkinsonove bolesti, a ne da usamljenost izaziva Parkinsonovu bolest“, naglasila je ona.
Sutin je rekao da je američki generalni hirurg, Nacionalne akademije nauka, inženjerstva i medicine i Svetska zdravstvena organizacija identifikovali usamljenost kao značajnu brigu za javno zdravlje.
„Ova studija dodaje korpusu dokaza o lošim ishodima povezanim sa usamljenošću, posebno neurodegenerativnim bolestima“, rekla je ona. „Usamljenost je povezana sa Alchajmerovom bolešću i drugim vrstama demencije. Sadašnje istraživanje ukazuje da je ona faktor rizika i za Parkinsonovu bolest.“
Više faktora može biti povezano sa razlogom zašto usamljenost može povećati rizik od Parkinsonove bolesti, predložio je Sutin.
„Otkrili smo da bihejvioralni i klinički putevi čine mali deo asocijacije. Povezanost bi mogla biti posledica drugih bihejvioralnih i kliničkih faktora koje nismo uzeli u obzir“, dodala je ona. „Mogu postojati i metabolički, inflamatorni i neuro i endokrini putevi.
Čini se da je usamljenost povezana sa sveukupnim lošijim zdravljem mozga, možda kroz veću upalu ili druge neurodegenerativne procese i nije nužno specifična za Parkinsonovu bolest, rekao je Sutin.
„Možda je da usamljenost čini mozak podložnijim neurodegeneraciji, što za neke ljude može dovesti do Alchajmerove bolesti, a kod drugih do Parkinsonove bolesti“, objasnila je ona.
Nasuprot tome, biti društveno povezan može smanjiti rizik od Parkinsonove bolesti. „Nismo testirali ovu asocijaciju u trenutnoj studiji, ali da, smatra se da je društvena povezanost zaštitna. Potrebno je više istraživanja da bi se pozabavilo ovim pitanjem“, rekao je Sutin.
Izveštaj je objavljen onlajn 2. oktobra u časopisu JAMA Neurologi.
„Znamo da većina ljudi koji se osećaju usamljeno takođe žive sami, što je sve češće stanje kod mnogih starijih ljudi“, rekao je dr Alesandro Di Roko, sistemski direktor za neurologiju, Parkinsonovu bolest i poremećaje kretanja u Northvell Health-u u Njujorku. . On nije bio uključen u novu studiju.
Sam život može sa sobom nositi i neke nezdrave životne izbore, rekao je Di Roko. Na primer, mnogi stariji ljudi koji žive sami možda ne jedu zdravu ishranu, već jedu grickalice, brzu hranu ili druge nezdrave izbore. Takođe mogu biti manje fizički aktivni.
„Usamljenost možda nije dobra za mozak zbog nedostatka dnevne stimulacije mozga“, dodao je on. „Možda imate uključen televizor, možda imate druge izvore [stimulacije], ali nivo angažovanja mozga može biti smanjen.“
Usamljenost može dovesti do većeg osećaja stresa ili psihološke nelagodnosti što može dovesti do toga da je mozak ranjiviji, sugerisao je Di Roko.
„Usamljenost možda ne uzrokuje Parkinsonovu bolest, ali je u određenom stepenu predisponira. Predispozicija ima veze sa činjenicom da mozak možda neće biti u stanju da se odbrani od bilo čega biološkog da se desi, što može dovesti do razvoja Parkinsonove bolesti“, rekao je on.
Di Roko je primetio da fizička aktivnost održava mozak zdravim, a isto se može reći i za mentalnu aktivnost.
„Fizička aktivnost pomaže da se odloži napredovanje bolesti. Takođe znamo da je mentalno angažovanje korisno na veoma sličan način i umanjuje verovatnoću da osoba razvije kognitivne probleme“, rekao je on. „Za ljude koji imaju kognitivne probleme, bilo da su u vezi sa Parkinsonovom ili Alchajmerovom bolešću ili drugim poremećajima, intelektualno angažovanje je verovatno najbolji lek koji imamo.“
