Nedavni neuspeh međunarodne zajednice da zaključi globalni sporazum o pandemiji ostavlja velike praznine u našim kapacitetima da se nosimo sa sledećim velikim hitnim slučajem zarazne bolesti.
Rizik od još jedne pandemije poput COVID-a — najgore u jednom veku — raste.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je preduzela važan korak usvajanjem korisnih revizija postojećih pravno obavezujućih međunarodnih zdravstvenih propisa.
Ali iako je ovaj napredak nešto za slavlje, on nije dovoljan. Čak i ako vlade odobre revidirane propise, naša najbolja šansa da sprečimo ponavljanje istorije leži u sporazumu o pandemiji.
Globalni odgovori na zdravstvene opasnosti koje prelaze granice datiraju od međunarodne sanitarne konferencije 1851. godine, koja se fokusirala na mere za ograničavanje širenja kolere. Od tada, nekoliko inicijativa ima za cilj poboljšanje globalne zdravstvene bezbednosti, uključujući formiranje same SZO 1946. godine.
Međunarodni zdravstveni propisi iz 2005. godine bili su veliki korak u ovoj evoluciji. Oni su započeli modernu eru procene rizika i stvorili globalni sistem nadzora za vanredne situacije javnog zdravlja od međunarodnog značaja.
Bez obzira na to, ubrzo je postalo očigledno da su novi alati ograničeni u suočavanju sa sve složenijom i brzom pretnjom zoonotskih bolesti (kada se životinjski patogen „prelije“ da zarazi ljude).
Ranije ovog meseca, 194 člana Svetske zdravstvene skupštine SZO usvojilo je konsenzusom nekoliko važnih amandmana na Međunarodne zdravstvene propise, uključujući:
Nisu postignuti svi predloženi amandmani. Neki komentatori su se zalagali za uključivanje iskustva zemalja u azijsko-pacifičkom regionu koje su koristile strategiju eliminacije kako bi odložile širenje COVID-a, dajući vremena za uvođenje vakcina i drugih intervencija.
Takve mere su zaštitile kako ostrva sa visokim prihodima (Aotearoa Novi Zeland, Australija, Singapur, Tajvan), tako i zemlje sa niskim i srednjim prihodima u kontinentalnoj Aziji (Vijetnam, Tajland, Kambodža, Laos, Mongolija).
Ove nacije su generalno postigle niži višak mortaliteta od zemalja u kojima je pandemija bila manje kontrolisana. Slično, koncept eliminacije na izvoru (ponekad se naziva zadržavanje) nije uključen u ovu reviziju.
Niz drugih potencijalnih poboljšanja takođe nije uspeo da uđe u konačni tekst. One su uključivale naglasak na sprečavanju prelivanja zoonoza sa životinja, poboljšanu razmenu naučnih podataka i uzoraka i pojačanu odgovornost.
Sve države članice SZO sada imaju 18 meseci da razmotre predložene revizije. Oni mogu da stave rezerve na delove sa kojima se ne slažu, iako to može oslabiti koherentnost predloženih amandmana.
Sporazum o pandemiji mogao bi da se pozabavi mnogim potrebnim reformama koje prevazilaze međunarodne zdravstvene propise.
Ali pregovori za postizanje globalnog sporazuma pokazuju se spornim. Postoje duboke podele između bogatih i siromašnijih zemalja u vezi sa deljenjem i pristupačnim cenama vakcina, tretmana i dijagnostike za države u razvoju. Deljenje podataka o patogenima takođe se pokazalo problematičnim.
Pregovori su dodatno potkopani potpuno neosnovanim tvrdnjama da će SZO dobiti ovlašćenje da nametne restriktivne mere kao što su blokada i mandati za vakcinaciju. Nije jasno da li je promenjena pregovaračka pozicija Novog Zelanda da se više fokusira na nacionalni suverenitet uticala na ove diskusije.
Zbog ovih izazova, međunarodna zajednica još nije usaglasila tekst sporazuma o pandemiji. SZO je najavila sledeće korake za dalje pregovore, koji su već godinama nakon datuma njihovog početka.
Od pretnji ratom do razaranja životne sredine i pandemija, nijedna zemlja ne može jednostrano zaštititi svoje građane od najtežih zajedničkih pretnji čovečanstvu. Ali dok je potreba za globalnom solidarnošću i saradnjom veća nego ikad, podrška mnogim ključnim oblastima međunarodnog prava izostaje.
Dugujemo sećanju na više od 27 miliona ljudi za koje se procenjuje da su do sada umrli od COVID-a, i rastućih pretnji budućim generacijama, da učinimo najbolje što možemo da postignemo bezbedniji i sigurniji svet.
