Britanski tim arheologa u četvrtak je otkrio rekonstruisano lice neandertalske žene stare 75.000 godina, dok istraživači ponovo procenjuju percepciju ove vrste kao surove i nesofisticirane.
Nazvana Shanidar Z po pećini u Iračkom Kurdistanu u kojoj je njena lobanja pronađena 2018. godine, najnovije otkriće navelo je stručnjake da istraže misteriju četrdesetogodišnje neandertalske žene koja je ležala da spava u položaju za spavanje ispod ogromnog vertikalnog kamenog obeležja.
Veruje se da je donji deo njenog skeleta iskopan 1960. godine tokom revolucionarnih iskopavanja američkog arheologa Ralfa Solekija u kojima je pronašao ostatke najmanje 10 neandertalaca.
Njegovo otkriće gomile tela od kojih je jedno okruženo nakupinama drevnog polena navelo ga je da kontroverzno tvrdi da je ovo bio dokaz pogrebnih rituala sa mrtvima stavljenim na krevet od cveća.
Političke poteškoće značile su da je bilo potrebno oko pet decenija da se timu sa univerziteta Kembridž i Liverpul Džon Murs vrati na lokaciju u planinama Zagros u severnom Iraku.
Poslednji neandertalci su misteriozno izumrli pre oko 40.000 godina, samo nekoliko hiljada godina nakon što su ljudi stigli.
Lobanja Shanidar Z – za koju se smatra da je najbolje očuvani nalaz neandertalca u ovom veku – bila je spljoštena na debljinu od dva centimetra (0,7 inča), verovatno usled odrona kamenja relativno brzo nakon što je umrla.
Profesor Grem Barker sa Kembridžovog instituta za arheološka istraživanja Mekdonald, koji je vodio iskopavanja u pećini Šanidar, rekao je za AFP da tim „nikada nije očekivao da će dobiti više neandertalaca“.
„Želeli smo da pokušamo da datiramo ove sahrane… da koristimo lokaciju da doprinesemo velikoj debati o tome zašto su neandertalci izumrli, a onda smo počeli da pronalazimo ove delove“, rekao je on.
Šanidar Z je peto telo koje je identifikovano u jatu zakopano u periodu od najmanje nekoliko stotina godina odmah iza stene u centru pećine.
Arheolozi veruju da je kamen korišćen kao identifikator koji je omogućio putujućim neandertalcima da se vrate na isto mesto da sahrane svoje mrtve.
Najnovije istraživanje člana tima profesora Chrisa Hunta iz John Mooresa sada sugeriše da je polen koji je doveo do sporne teorije o „sahranjivanju cveća“ Soleckija mogao u stvari da potiče od pčela koje se kopaju u podu pećine.
Ali Hant je rekao da još uvek postoje dokazi – kao što su ostaci delimično paralizovanog neandertalca koje je pronašao Solecki – da je ova vrsta bila empatičnija nego što se ranije mislilo.
„Postojala je ova ogromna ponovna procena koju je zapravo započeo Ralf Solecki u ovoj pećini sa ‘Šanidarom 1’ sa njegovom usahlom rukom i njegovim artritisom i njegovom gluvoćom o kome se moralo brinuti. To nam govori da je bilo saosećanja,“ rekao je on.
Postavljanje tela u klasteru na istom mestu, u istom položaju i okrenuto u istom pravcu podrazumevalo je „tradiciju“ i „prenošenje znanja između generacija“, rekao je on.
„To mnogo više liči na namerno ponašanje koje ne biste povezali sa pričama iz udžbenika o neandertalcima, a to je da su njihovi životi bili gadni, brutalni i kratki“, dodao je on.
Ema Pomeroj, paleoantropolog iz Kembridža koja je otkrila Šanidara Z, rekla je da je pronalaženje njene lobanje i gornjeg dela tela bilo „uzbudljivo“ i „zastrašujuće“.
Kostur i okolni sediment morali su biti ojačani in situ konsolidantom nalik lepku pre nego što su uklonjeni u desetinama malih blokova umotanih u foliju.
Glavni konzervator Lusija Lopez-Polin je zatim sastavila preko 200 delova lobanje kao prvi korak u rekonstrukciji lica za upravo objavljeni Netflik dokumentarni film „Tajne neandertalaca”.
Pomeroi je rekao da je zadatak bio poput „3D slagalice sa velikim ulozima“, posebno zato što su fragmenti bili veoma mekani „slični po konzistenciji keksu potopljenom u čaj“.
Rekonstruisana lobanja je zatim 3D štampana, što je omogućilo paleoumetnicima i identičnim blizancima Adriju i Alfonsu Kenisu u Holandiji da završe rekonstrukciju sa slojevima fabrikovanih mišića i kože za dokumentarni film, koji je producirala naučna jedinica BBC Studios.
Pomeroi je rekao da su lobanje neandertalaca izgledale veoma drugačije od ljudskih „sa ogromnim izbočinama obrva i nedostatkom brade“.
Ali ona je rekla da rekonstruisano lice „sugeriše da te razlike nisu bile tako oštre u životu“, naglašavajući ukrštanje između neandertalaca i ljudi „do te mere da skoro svi koji danas žive i dalje imaju neandertalski DNK“.
