Prva studija ove vrste identifikovala je preaktivnu upalu i gubitak kritičnih zaštitnih mehanizama u mozgu kao potencijalne faktore rizika od samoubistva.
Nalazi podržavaju dalje istraživanje antiinflamatornih lekova kako bi se smanjio rizik, posebno u situacijama kada se samoubilačke ideje mogu utvrditi rano.
Studija je objavljena u časopisu Molekularna psihijatrija, a vodi je Lena Brundin sa Instituta Van Andel, doktorka medicine, dr J. John Mann sa Univerziteta Kolumbija, i Eric Achties sa Medicinskog fakulteta Homer Striker sa Univerziteta Zapadni Mičigen, M.D., M.S.
„Kako stope samoubistava i dalje rastu, moramo razviti dodatne strategije zasnovane na dokazima kako bismo se pozabavili svim faktorima koji doprinose riziku od samoubistva“, rekao je Brundin. „Naša studija ukazuje na nekoliko ključnih promena u mozgu koje bi jednog dana mogle biti usmerene na lečenje sa ciljem smanjenja rizika i spasavanja života.“
Samoubilačko ponašanje je vođeno mešavinom psiholoških, društvenih i bioloških faktora. Ranija istraživanja — uključujući prethodne nalaze Brundina, Manna i Achtiesa — sugerišu da trajna upala može izazvati toksičnu neravnotežu koja menja hemiju mozga i povećava rizik od samoubistva.
Novi nalazi se zasnivaju na ovom ranijem radu identifikacijom ključnih molekularnih razlika koje izazivaju upalu i mogu doprineti samoubilačkom ponašanju.
Istraživački tim je uporedio mozak 29 ljudi koji su umrli samoubistvom sa mozgovima 32 osobe koje su umrle od drugih uzroka. Ljudi koji su umrli od samoubistva u studiji su uglavnom bili bez antidepresiva i antipsihotika, što je omogućilo timu da jasnije vidi molekularne promene povezane sa samoubistvom koje bi inače mogle biti maskirane.
„Naš cilj je da sprečimo samoubistvo boljim razumevanjem funkcije mozga koja je povezana sa tim“, rekao je Man. „Fokusirali smo se na mozak jer se tamo nalaze biološki procesi koji utiču na raspoloženje, samoubilačke ideje i nameru, kao i na donošenje odluka. Ova studija nam je omogućila da vidimo mozak u trenutku najvećeg rizika i precizno odredimo biološke markere tog rizika.“
Sve u svemu, tim je otkrio povećanu upalu u kombinaciji sa smanjenom aktivnošću u mehanizmima koji štite mozak. Specifične promene u mozgu ljudi koji su umrli od samoubistva uključuju:
Studija takođe predstavlja najtemeljniju analizu do sada integrisane metilacije gena i transkriptomskih podataka izvedenih iz mozgova ljudi koji su umrli od samoubistva. Metilacija gena je proces koji gene uključuje „uključeno“ ili „isključeno“ označavajući ih posebnim hemijskim oznakama. Kod ljudi koji su umrli samoubistvom, studija je otkrila obrasce metilacije koji su promovisali aberantnu upalu.
U tandemu sa trenutnom studijom, Brundin, Mann i Achties traže biomarkere – merljive supstance – u krvi koje odgovaraju riziku od samoubistva. Oni predviđaju budućnost u kojoj kliničari imaju validirani test krvi za procenu rizika od samoubistva i odobrene strategije lečenja za smanjenje tog rizika, potencijalno ciljanjem upale. U pravcu ovog cilja, buduće studije će se fokusirati na dalje razumevanje uloge upale u riziku od samoubistva, traženje biomarkera i osmišljavanje strategija za procenu potencijalnih opcija lečenja.
„Kliničarima su očajnički potrebni poboljšani načini za identifikaciju pacijenata sa povećanim rizikom od samoubistva“, rekao je Achties. „Otkrivanje obrazaca u molekularnim markerima za označavanje onih sa povećanim rizikom moglo bi biti dragoceno sredstvo za pomoć pojedincima koji se bore.
