Misteriozni nusproizvod dezinfekcionog sredstva koji se koristi u vodi za piće više od 113 miliona ljudi u SAD konačno je identifikovan u otkriću koje je zabrinulo naučnike.
Iako je samo jedan od brojnih poznatih proizvoda razgradnje koji su rezultat neorganskih hloramina koji ubijaju klice, jedinjenje koje je nedavno otkrio tim istraživača u SAD-u i Švajcarskoj tek treba da bude proglašeno nerizičnim za javnost, što zahteva dalje testiranje. da bi se obezbedila bezbednost.
Upotreba neorganskih hloramina spasila je bezbroj života od bioloških zagađivača u zalihama vode širom sveta, izabranih kao niskorizična alternativa hloru. Dodavanje niskog nivoa hlora u vodu za piće takođe značajno poboljšava javno zdravlje ubijanjem patogena. Ali hlor je poznat po tome što reaguje sa drugim stvarima u vodi, formirajući niz hemikalija koje mogu imati štetne efekte u određenim koncentracijama tokom celog života.
Od 1970-ih, naučnici su otkrili da hlorisana voda može da sadrži hemijske nusproizvode koji su u dovoljno visokim dozama povezani sa rakom bešike i debelog creva, kao i sa malom porođajnom težinom i pobačajem. Ove nusproizvode stoga reguliše Američka agencija za zaštitu životne sredine.
Da bi smanjili koncentraciju ovih nusproizvoda hlora, komunalna preduzeća danas često prelaze između hlora i srodnih hemikalija, zvanih hloramini, zbog kojih je manje nusproizvoda poznato da su štetni.
Ali novo istraživanje, koje je predvodio inženjer zaštite životne sredine Univerziteta u Arkanzasu, Džulijan Fejri, naglašava činjenicu da drugi, takozvani „neidentifikovani“, nusproizvodi mogu da se pojave i u vodi dezinfikovanoj hloraminima, a oni takođe mogu biti toksični u koncentracijama koje tek treba da budu biti odlučan.
Ali ne možemo testirati toksičnost hemikalije, a da je prvo ne pronađemo.
Naučnici su primetili jedan od ovih nusproizvoda hloramina pre više od 40 godina, iako njegov identitet nije odmah bio očigledan. Opsežne studije 80-ih i 90-ih otkrile su da nepoznati nusprodukt sadrži hlor i azot i da je bio anjon (negativno naelektrisani jon). Ali oni su se borili da odrede njegov molekularni sastav i hemijsku strukturu.
Fairei je za petama već deset godina, i konačno, on i njegov tim su to prikovali.
„Prethodni napori za karakterizaciju [bili su] sputani analitičkim ograničenjima i nepotpunim razumevanjem hemije raspadanja hloramina, na čemu je moja laboratorijska grupa radila na rešavanju, u saradnji sa Dejvom Vamanom iz US EPA“, objasnila je Fejri na nedavnom brifingu za štampu.
Poznat kao anjon hloronitramida, to je izuzetno stabilna hemikalija sa malom molekulskom težinom, što je otežavalo pronalaženje u uzorcima vode ili sintetizaciju u laboratoriji.
Mnogi od uobičajenih puteva za karakterizaciju uzoraka životne sredine bili su neuspešni, pa su se okrenuli jonskoj hromatografiji zajedno sa masenom spektrometrijom.
„Ovom tehnikom smo bili u mogućnosti da delimično odvojimo jedinjenje od sulfata i odredimo njegovu tačnu masu. Dakle, mogli smo da odredimo hemijsku formulu, za koju je utvrđeno da je hlor sa dva azota i dva kiseonika… kao anjon“, Juliana Rouz Laszakovits je objasnila.
I dok još nisu sprovedene nikakve studije toksičnosti, a kamoli bilo šta što ga povezuje sa rakom ili drugim zdravstvenim rizicima, on ima neke karakteristike slične drugim toksičnim molekulima.
„Njegovo prisustvo se očekuje, sasvim iskreno, u svim hlorisanim vodama za piće u određenoj meri, zbog hemije, a ima i sličnost sa drugim toksičnim molekulima“, izjavio je na brifingu za štampu američki inženjer zaštite životne sredine Dejvid Vaman.
„Stoga su potrebna buduća istraživanja o hloronitramidu i pojavi i toksičnosti da bi se razumele potencijalne implikacije toga u vodi za piće.“
Vahman je takođe istakao da drugi sistemi koji koriste sredstva za dezinfekciju na bazi hlora – na primer, bazeni, ribnjaci i proizvodi za čišćenje – mogu opravdati naučno istraživanje, posebno ako je u pitanju azot.
Pravo pitanje je, možda, kako se novootkriveni zagađivači poput ovog mogu porediti ne samo sa drugim merama, već i sa smrtonosnim organizmima od kojih nas roditeljski molekul štiti.
„Bez obzira na to da li se otkrije da je anjon hloronitramida toksičan ili ne, njegovo otkriće garantuje trenutak razmišljanja za istraživače i inženjere vode“, piše inženjer zaštite životne sredine Daniel McCurri sa Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu u pratećoj perspektivi.
Kao što McCurri nastavlja da primećuje, postoji više u hemiji hloraminacije od njene potencijalne toksičnosti, sa zabrinjavajućim reakcijama u olovnim cevima koje treba razmotriti.
Bezbednost je retko odluka vlasti na sve ili ništa. U nastojanju da voda za piće bude što bezbednija, odmeravanje troškova i koristi dok nastavljamo sa novim otkrićima je od vitalnog značaja za javno zdravlje.
Rad je objavljen u časopisu Nauka.
