Život na Zemlji se suočava sa najvećom stopom izumiranja u istoriji — a ljudi su remetilačka sila, smatra vodeći ekolog.
Zaštita biodiverziteta, prema konsultantu ekologu Najdželu Dadliju koji je radio sa međunarodnim organizacijama uključujući VVF International i UNESCO, ne znači davanje prioriteta životima životinja po svaku cenu ili usko fokusiranje na ekonomske vrednosti prirode.
Autor ovde definiše prava na biodiverzitet kao „pravo svih vrsta da nastave svoj prirodni period postojanja unutar funkcionalnog ekosistema“.
Dadli kaže da propust nekih vlada da poštuju prava na biodiverzitet ugrožava opstanak mnogih vrsta i budućnost planete.
Njegova nova knjiga „Zašto je biodiverzitet važan“ je poziv na akciju za odbranu svih oblika života koji zajedno obezbeđuju hranu, vodu i druge vitalne resurse i ublažavaju klimatske promene.
Ovaj manifest za kreatore politike i druge uticajne ocrtava složene izazove sa kojima se suočavaju u balansiranju ekonomskog razvoja sa opstankom ekosistema i ljudskih prava i prava pojedinačnih životinja sa pravima na biodiverzitet.
Godinu dana nakon samita COP15 Konvencije o biološkoj raznovrsnosti, knjiga se zalaže za pažljivo preispitivanje očuvanja. Poziva na prelazak sa politika koje se usko fokusiraju na to kako priroda može ekonomski koristiti ljudima na veći fokus na etičke argumente za očuvanje.
Najdžel Dadli kaže: „Nije da su usluge ekosistema nevažne, daleko od toga. Ali postoji tendencija da utilitarne i ekonomske vrednosti divljih biljaka i životinja dominiraju diskusijom, isključujući osnovna prava koja vrste imaju da žive njihov prirodni evolucioni raspon“.
Na osnovu trenutnih dokaza, uključujući akademska istraživanja, knjiga pruža nove uvide u mnoga druga aktuelna pitanja oko biodiverziteta i etičke izazove u vezi sa očuvanjem vrsta.
To uključuje lov na ‘trofejne’ životinje, politiku prema alohtonim ili ‘invazivnim’ vrstama, postojanje zooloških vrtova i prava autohtonih ljudi u određivanju šta se dešava na njihovoj teritoriji.
Kao studiju slučaja, Dadli analizira pretnju crvenim vevericama od sivih veverica u Velikoj Britaniji i da li je rutinsko odstrel sivih veverica opravdano.
On naglašava da crvene veverice nisu u opasnosti od izumiranja na globalnoj osnovi i da i dalje imaju zdravu populaciju u delovima Britanije, stoga rutinski odstrel sivih veverica nije neophodan iz razloga biodiverziteta. Ovo je u suprotnosti sa mestima kao što su dugo izolovana ostrva gde invazivne vrste imaju ‘razorni’ efekat na one koje su autohtone.
Autor kaže da je kontrola alohtonih vrsta poput sive veverice opravdana samo ako predstavljaju „verodostojnu pretnju“ na primer za postojanje drugih vrsta.
Knjiga govori o tome kako tri važna etička pitanja — ljudska prava, prava životinja i prava na biodiverzitet — međusobno deluju i ponekad se sukobljavaju.
Najdžel Dadli kaže: „Na primer, odstrel populacije neautohtonih zečeva na ostrvu da bi se zaštitila jedinstvena vrsta biljaka nema smisla iz perspektive prava životinja, ali ima smisla u smislu prava na biodiverzitet. Zaštitnici prirode nisu imali smisla. nisam uvek imao pravi balans, posebno kada su u pitanju ljudska prava.“
Dadli istražuje emotivno pitanje lova, sugerišući da je složeno i da etiku treba razmatrati od slučaja do slučaja. On objašnjava da, iako lov ima jasne implikacije na prava životinja, on stvarno utiče na prava na biodiverzitet samo ako drugim vrstama preti izumiranje. Pad lova u Nemačkoj, na primer, doveo je do štetnog nivoa divljih svinja. Nasuprot tome, populacije jelena koje se održavaju za lov su postavile gole šume u Škotskoj.
Lov na trofeje je posebno složeno i emotivno pitanje, objašnjava Dudlei, „Lično smatram da je koncept snimanja životinje samo da bi se fotografisala pored njenog leša odvratan. Ali lovni rezervati štite velika područja u tropima. Dugoročno gledano iz perspektive biodiverziteta, oni verovatno igraju pozitivnu ulogu.“
Knjiga se završava nacrtom manifesta za prava na biodiverzitet koji pokušava da uravnoteži različita komplikovana pitanja.
