Moždani udar je ostavio Heder Rendulić da malo koristi levu ruku i ruku, stavljajući određene svakodnevne zadatke kao što je vezivanje cipela ili rezanje hrane van domašaja.
„Živim jednom rukom u svetu sa dve ruke i ne shvatate za koliko stvari su vam potrebne dve ruke dok ne budete imali samo jednu dobru“, rekla je žena iz Pitsburga za Asošijeted pres.
Dakle, Rendulić se dobrovoljno prijavila za prvi eksperiment ove vrste: Istraživači su implantirali uređaj koji joj blokira kičmenu moždinu na mestima koja kontrolišu pokrete ruku i ruku. Kada su ga uključili, mogla je da hvata predmete i manipuliše njima — da pomera konzervu za supu, otvori bravu i do kraja četvoronedeljnog učenja seče sopstveni odrezak.
To nije lek – poboljšanja su završila nakon što su naučnici uklonili privremeni implantat – a pilot studija je uključivala samo Rendulića i još jednog preživelog od moždanog udara. Ali preliminarni rezultati, objavljeni u ponedeljak, označavaju korak ka jednomdnevnom obnavljanju mobilnosti za ovu izuzetno uobičajenu vrstu paralize.
„Oni ne dobijaju samo treperenje pokreta. Dobijaju nešto važno“, rekao je dr Džejson Karmel, neurolog sa Univerziteta Kolumbija koji nije bio uključen u novi eksperiment, ali takođe proučava načine za oporavak funkcije gornjih ekstremiteta. „To je veoma uzbudljiv dokaz koncepta.“
Samo u SAD skoro 800.000 ljudi doživi moždani udar svake godine. Čak i posle meseci rehabilitacije, više od polovine ostaje sa trajno oštećenom funkcijom ruke i šake koja može da varira od slabosti mišića do paralize.
Eksperimenti više istraživačkih grupa otkrili su da implantiranje elektroda za stimulaciju donjeg dela kičme obećava vraćanje pokreta nogu i stopala ljudima koji su paralizovani nakon povrede kičmene moždine – neki su čak preduzeli korake. Koristeći električnu stimulaciju kičmene moždine, istraživači sa Univerziteta u Pitsburgu i Univerziteta Karnegi Melon pomažu u obnavljanju pokreta ruku i šaka kod pacijenata koji su preživeli teške moždane udare. Zasluge: Tim Betler, UPMC i škole zdravstvenih nauka Univerziteta u Pitsburgu
Ali paraliza gornjih udova je dobila malo pažnje i inherentno je izazovnija. Mozak mora signalizirati više nerava koji kontrolišu kako se rame podiže, zglob se okreće i ruka savija. Oštećenje od moždanog udara otežava prolazak tih poruka.
„Ljudi još uvek zadržavaju deo ove veze, samo nisu dovoljni da omoguće kretanje“, rekao je docent Univerziteta u Pitsburgu Marko Kapogroso, koji je vodio novo istraživanje sa kolegama sa Univerziteta Karnegi Melon. „Ove poruke su slabije od uobičajenih.
Njegova ideja: Stimulisati put srodnih nervnih ćelija kako bi one bile bolje sposobne da osete i pokupe slab signal mozga.
„Ne zaobilazimo njihovu kontrolu. Poboljšavamo njihove sposobnosti da pomeraju sopstvenu ruku“, rekao je on.
Istraživači su se okrenuli implantatima veličine špageta koji se već koriste za stimulaciju kičme za lečenje hroničnog bola. Implantati nose elektrode koje se postavljaju na površinu kičmene moždine da isporučuju impulse električne energije do ciljanih nervnih ćelija — koje se za kontrolu ruku i ruku nalaze u predelu kičmenog vrata.
Rendulić i drugi, teže oštećeni volonter mogli su da se kreću bolje čim se uključi stimulator – i do kraja studije su pokazali poboljšanu snagu mišića, spretnost i opseg pokreta, objavili su istraživači u ponedeljak u časopisu Nature Medicine. Iznenađujuće, oba učesnika su zadržala određeno poboljšanje oko mesec dana nakon uklanjanja implantata.
Rendulić, koja sada ima 33 godine, radila je neke finomotoričke zadatke prvi put otkako je doživjela moždani udar u dvadesetim godinama. Taj neobično mlad moždani udar, izazvan slabim krvnim sudovima koji su krvarili u njenom mozgu, u početku joj je paralisao celu levu stranu. Ponovo je naučila da hoda, ali – sa izuzetkom te četiri nedelje sa stimulacijom kičme – ne može u potpunosti da otvori levu ruku ili potpuno podigne tu ruku.
„Osećate se kao da postoji barijera između vašeg mozga i ruke“, rekao je Rendulić. Ali sa uključenom stimulacijom, „odmah sam mogao da osetim da su, kao, moja ruka i šaka još uvek tamo“.
Dva druga istraživača koji su pomogli u pionirskim eksperimentima koji stimulišu donje udove ljudi sa povredama kičmene moždine kažu da je logično da se sada isproba tehnologija za moždani udar.
Iako su potrebne veće i duže studije, novi rezultati „stvarno obećavaju“, rekao je docent Klinike Mejo Piter Gran.
Naučnici su iz istraživanja sa donjim udovima naučili da „možda nije važno gde se ta povreda dogodi, da li je u pitanju nešto u mozgu ili je u pitanju povreda kičmene moždine“, dodala je profesorka Univerziteta u Luisvilu Suzan Harkema. „Ciljanje na struju ljudske kičmene moždine ima mnogo potencijala.“
Uz finansiranje Nacionalnog instituta za zdravlje, Capogrosso proučava pristup kod još nekoliko osoba koje su preživjele moždani udar. Istraživači su takođe osnovali kompaniju za dalji razvoj tehnologije.
