Učenici čiji su moždani talasi više sinhronizovani sa kolegama iz razreda i nastavnikom verovatno će bolje učiti od onih kojima nedostaje ova „sinhronija mozga do mozga“, pokazuje nova studija tima istraživača psihologije i obrazovanja. Nalazi, koji se pojavljuju u časopisu Psichological Science, nude nove uvide u proces učenja.
„Ovo je prva studija koja pokazuje da stepen do kojeg su moždani talasi učenika i nastavnika sinhronizovani tokom učenja u stvarnom svetu može da predvidi koliko dobro učenici zadržavaju informacije iz časa“, kaže glavni autor Ido Davidesko, docent na Univerzitetu. sa Neag School of Education u Konektikatu i bivši postdoktorski saradnik na Univerzitetu u Njujorku, gde je studija sprovedena.
„Veliki deo ljudskog učenja dešava se kada smo u interakciji sa drugima, ali se vrlo malo zna o tome kako se ovaj proces odražava na moždanu aktivnost učenika i nastavnika“, dodaje Suzanne Diker, profesor istraživanja na Odeljenju za psihologiju NIU i jedan od istraživača stariji autori. „Ovaj rad otkriva da će učenici čiji su moždani talasi više sinhronizovani sa svojim vršnjacima i nastavnikom verovatno bolje učiti.
Naše razumevanje toga kako mozak podržava učenje u društvenom okruženju je ograničeno jer se učenje obično proučava kod pojedinačnih učesnika u kontrolisanim laboratorijskim okruženjima. U radu Psichological Science, tim je pokušao da proučava funkciju mozga u stvarnom, grupnom kontekstu.
Da bi to uradili, istraživači su koristili elektroencefalografiju (EEG), najčešće korišćenu metodu gde se kapa sa elektrodama stavlja na glavu. Ova metoda je omogućila istraživačima da prate električnu aktivnost mozga malih grupa studenata i instruktora – niko od učesnika se nije poznavao pre studije.
Na ovim sesijama, instruktori su držali kratka predavanja o raznim naučnim temama; tokom perioda predavanja praćeni su moždani talasi i studenata i instruktora.
Nakon toga, učenici su radili testove sa višestrukim izborom kako bi procenili šta su naučili.
Istraživači su otkrili da dok su studenti slušali predavanje, njihovi moždani talasi su bili usklađeni jedni sa drugima. Štaviše, istraživači su primetili takvu „sinhroniju mozga i mozga“ – slične obrasce moždane aktivnosti tokom vremena – između moždanih talasa učenika i kada su upoređivali moždane talase učenika sa moždanim talasima nastavnika.
Kritično je da su učenici čija je moždana aktivnost bila više sinhronizovana sa svojim vršnjacima i sa nastavnikom bolje učili—kao što je pokazano u višim rezultatima testova nakon predavanja. U stvari, istraživači su mogli efikasno da predvide na koja test pitanja će učenici tačno odgovoriti na osnovu toga koliko su njihovi moždani talasi bili sinhronizovani u trenucima predavanja koji su odgovarali svakom pitanju.
Autori ističu da je veza između učenika i njihovog instruktora ono što govori o procesu učenja. U stvari, istraživači nisu mogli da izvuku koliko dobro su učenici zadržali informacije posmatrajući moždane talase pojedinačnih učenika – samo sinhronizacija u moždanim talasima između učenika i nastavnika predviđala je koliko dobro učenici uče.
„Podaci o mozgu prikupljeni istovremeno od grupa učenika mogu biti informativniji od podataka prikupljenih od pojedinačnih učenika“, primećuje Davidesco.