Lov na najstarije sisare na svetu prešao je u akademski rat 1970-ih, otkrili su istraživači sa Univerziteta u Bristolu.
U studiji objavljenoj 9. oktobra u Zoološkom časopisu Linejevskog društva, profesor Majk Benton sa Univerziteta u Bristolu za nauke o Zemlji i dr David Vhiteside i dr Pam Gill takođe iz Škole nauka o Zemlji i naučnih saradnika prirodne istorije Muzej sugeriše da su profesori sa Univerziteta u Kembridžu i Londonu optuživali jedni druge za loše ponašanje dok je izbio spor oko prava na fosil.
Profesor Reks Parington sa Univerziteta Kembridž i profesor Kenet Kermak sa Univerzitetskog koledža u Londonu (UCL) proučavali su najstarije sisare na svetu, iz trijasa i jure južnog Velsa, iz stena u pećinama i pukotinama starih oko 200 miliona godina. Međutim, odnosi su se pogoršali nakon što je tim profesora Paringtona naizgled uzeo četiri tone gline bogate fosilima koje je profesor Kermak prikupio iz kamenoloma u Južnom Velsu.
Fosili su bili sićušni zubi, vilice i druge kosti malih životinja veličine rovke koje su bile daleki preci ljudi, mačaka i pasa. Ovi fosili su bili izuzetno važni za razumevanje kako su sisari nastali, a posebno za vreme svih njihovih posebnih karakteristika kao što su toplokrvnost, veliki mozak, specijalizovani zubi, roditeljska briga i mleko.
„Razgovarali smo sa studentima Kembridža tog vremena“, rekao je profesor Benton, glavni autor rada. „Prijavili su da je ova gomila sedimenta bila njihov glavni posao dugo vremena. Učenici su obrađivali glinu različitim hemikalijama kako bi je razbili i pod mikroskopom izdvojili zube i kosti vilice. Dobili su odlične uzorke koje je Parrington mogao učiti.“
„Kermak je bio besan i jasno je izneo svoje stavove da mu je Parington ukrao kamenje.“
„Parington je u međuvremenu rekao da je gomila blata ostavljena da trune i da bi trebalo da bude dostupna za proučavanje i da je uradio pravu stvar što je to podelio sa svojim studentima.“
Dr Vajtsajd je objasnio: „Razgovarali smo sa drugim studentima sa Kembridža i UCL u to vreme, i oni su nam pomogli da sastavimo šta se dogodilo i zašto se spor nastavio.
„Izgleda da je Kermak skupljao svoje uzorke iz kamenoloma u južnom Velsu, i nosio je tone sedimenta da bi se preradio, a sitni zubi su izvađeni.“
„Očigledno je ostavio gomilu od četiri tone gline sa fosilima u jednom od kamenoloma, a Paringtonov tim se spustio kamionom 1966. i veći deo odneo nazad u Kembridž.“
„Bila sam doktorant kod profesora Kermaka 1970-ih“, rekla je Pam Gill. „Znao sam da su odnosi između mog supervizora i profesora Paringtona bili zategnuti, ali, radeći na fosilnim sisarima u obe njihove kolekcije, prilično sam naivno bio uhvaćen u unakrsnoj vatri.“
„Ovo je sve važno jer su ove lokacije u južnom Velsu bile skoro jedini izvor takvih drevnih fosila sisara bilo gde u svetu, a paleontolozi širom sveta čekali su najnovije izveštaje Kermaka ili Paringtona da razumeju ove prilično ograničene, ali retke tragove o najraniji sisari.“
„Sada imamo neverovatne fosile iz Kine, Brazila i drugih delova sveta, i teško je shvatiti koliko su ti britanski fosili bili važni u to vreme.“
Prvi nalazi su napravljeni oko 1850. godine u blizini Bristola i od tada su se fosili obično gomilali veoma sporo. Međutim, nemački paleontolog Valter G Kuhne, sjajan pronalazač fosila, otkrio je mnoge nove fosilne lokalitete tokom 1940-ih i 1950-ih i oni su obezbedili veliku hordu fosila koja je bila osnova spora između Kermaka i Paringtona.
„Kopanje po ovoj istoriji bilo je fascinantno“, zaključio je profesor Benton. „Proživeli smo kraj vremena svađa i želeli smo da saznamo istinu sa obe strane pre nego što se sve zaboravi. Nismo imali pojma da ćemo otkriti tako neverovatne priče, i da su sve istinite.“