Dana 19. jula 1952. Opservatorija Palomar je vršila fotografsko snimanje noćnog neba. Deo projekta je bio da se napravi više slika istog regiona neba, kako bi se identifikovale stvari kao što su asteroidi.
Oko 8:52 te večeri fotografska ploča je uhvatila svetlost tri zvezde grupisane zajedno. Na magnitudi od 15, bili su prilično svetli na slici.
U 21:45 ponovo je snimljen isti deo neba, ali ovog puta tri zvezde se nigde nisu videle. Za manje od sat vremena potpuno su nestali.
Zvezde ne nestaju samo. Mogu eksplodirati ili doživeti kratak period sjaja, ali ne nestaju. Pa ipak, fotografski dokaz je bio tu. Tri zvezde su jasno na prvoj slici, a očigledno ne na drugoj.
Pretpostavka je onda da su naglo zamračili, ali i to je teško prihvatiti. Kasnija posmatranja nisu našla dokaze da su zvezde zatamnjele od 24 magnitude. To znači da su verovatno zatamnjele za faktor od 10.000 ili više.
Šta bi moglo dovesti do toga da zvezde tako brzo potamne za tako zapanjujuću količinu?
Jedna ideja je da to nisu tri zvezdice, već jedna. Možda se desila da se zvezda na kratko zasvetli, kao što je brzi radio-ravan iz magnetara. Dok se ovo dogodilo, možda je crna rupa zvezdane mase prošla između nje i nas, uzrokujući da se bljesak na kratko vreme pretvori u gravitaciono sočivo kao tri slike.
Problem sa ovom idejom je što bi takav događaj bio izuzetno redak, ali druge fotografske slike snimljene tokom 1950-ih pokazuju slične brze nestanke više zvezda. U nekim slučajevima, zvezde su razdvojene lučnim minutama, što bi bilo teško proizvesti gravitacionim sočivom.
Druga ideja je da oni uopšte nisu bili zvezde. Tri svetle tačke su jedna od druge unutar 10 lučnih sekundi. Ako su to bila tri pojedinačna objekta, onda je nešto moralo da je pokrenulo njihovo osvetljenje. S obzirom na vremenski period od oko 50 minuta, uzročnost i brzina svetlosti bi zahtevali da ne budu udaljeni više od 6 AJ. To znači da ne bi trebalo da budu udaljene više od 2 svetlosne godine.
Mogli su biti objekti Oortovog oblaka gde je neki događaj prouzrokovao da se osvetle otprilike u isto vreme. Kasnija posmatranja nisu mogla da ih pronađu jer su od tada lebdeli duž svojih orbita.
Treća ideja je da oni uopšte nisu bili objekti. Opservatorija Palomar nije daleko od pustinje u Novom Meksiku gde je izvršeno testiranje nuklearnog oružja. Radioaktivna prašina iz testova mogla je da kontaminira fotografske ploče, stvarajući svetle tačke na nekim slikama, a na drugim ne.
S obzirom na slična nestajanja viđena na drugim fotografskim pločama iz 1950-ih, ovo izgleda sasvim moguće.
U ovom trenutku, ne možemo biti sigurni. Ono što nam je zaista potrebno je da uhvatimo nekoliko ovih događaja u modernim pregledima neba, gde možemo brzo da se vratimo i napravimo dodatna zapažanja. Za sada, to je misterija koja čeka da bude rešena.
