Mali tornado je nedavno prošao kroz grad Litlhempton na južnoj obali Engleske. Jak vetar je razbio prozore, pomerio automobile, a jedna osoba je povređena.
Možete povezati tornada sa ravnicama centralnog SAD-a, ali oni su iznenađujuće česti i u Velikoj Britaniji – iako su manji i slabiji. U stvari, moj bivši dr. studentica Kelsei Mulder otkrila je da Velika Britanija ima oko 2,3 tornada godišnje na 10.000 kvadratnih kilometara. To je veća gustina od SAD, koje u celini imaju samo 1,3 na 10.000 kvadratnih kilometara.
Brojke su veće za američke države u „Aleji tornada“ kao što su Oklahoma (3,6) ili Kanzas (11,2). Bez obzira na to, veća je verovatnoća da će slučajna lokacija u Velikoj Britaniji doživeti tornado nego slučajna lokacija u SAD.
Podaci, međutim, nisu savršeni. Tornada se ne mogu posmatrati putem satelita i moraju biti blizu meteoroloških radara koji mogu da otkriju rotaciju. Dakle, većinu zapažanja vrše ljudi koji ih onda moraju prijaviti relevantnoj meteorološkoj službi. „Lovci na oluje“ prate većinu tornada na američkim ravnicama, ali nedovoljno prijavljivanje može biti problem na drugim mestima.
Većina istraživanja o tornadu fokusirana je na SAD, gde su sistemi za predviđanje i rano upozoravanje napredni. Postoji znatno manje istraživanja o britanskim tornadima. Tokom proteklih 12 godina, moja istraživačka grupa je pokušala da se pozabavi ovim tako što je rasvetlila gde i kada se tornada u Ujedinjenom Kraljevstvu javljaju, šta uzrokuje oluje koje ih proizvode i kako ih možemo bolje predvideti.
Dok se mnoga tornada u američkim ravnicama javljaju u roku od nekoliko nedelja tokom proleća, tornada u Velikoj Britaniji se mogu pojaviti tokom cele godine. Uličica tornada u Velikoj Britaniji je zapravo tri regiona, većina u južnoj Engleskoj: oblast južno od linije između Readinga i Londona sa maksimumom u blizini Gildforda, lokacije jugozapadno od Ipsviča i linija zapadno i južno od Birmingema.
Ovi regioni imaju verovatnoću da dožive tornado na površini od 100 kvadratnih kilometara negde između 3% i 6% godišnje, što znači da bi mogli da ga vide svakih 15 do 30 godina.
Ova tornada nisu tako nasilna kao ona ekstremnija u SAD, ali šteta i dalje može biti značajna. U julu 2005. veliki tornado u Birmingemu je prouzrokovao štetu od 40 miliona funti i povredio 39 . Na sreću, niko nije stradao. Ljudi su umirali u prošlosti, na primer, jak tornado u Južnom Velsu 1913. ubio je troje.
Iako je birmingemski tornado bio najštetniji tornado tog dana, dva druga su zabeležena širom Britanskih ostrva. Zaista, oko 70% dana tornada u Velikoj Britaniji ima najmanje dva izveštaja, a 13% proizvodi tri ili više.
Takve dane nazivamo izbijanjem tornada, sa najvećim izbijanjem tornada u Velikoj Britaniji 23. novembra 1981. godine, proizvodeći 104 izveštaja o tornadu od Anglsija do Noriča.
Još uvek ne znamo tačno zašto Velika Britanija ima toliko slabih tornada. Znamo da „superćelije“ — rotirajuće oluje sa grmljavinom prečnika desetina kilometara — formiraju najveća tornada u SAD, ali se ređe javljaju u Velikoj Britaniji. Umesto toga, tornada u Velikoj Britaniji imaju tendenciju da se formiraju od linija oluja duž hladnih frontova.
Iako su milioni dolara potrošeni na istraživanje superćelijskih oluja u SAD, sve je veća svest da ove linearne oluje takođe zahtevaju istraživanje sa obe strane Atlantika. Naša grupa pokušava da shvati šta uzrokuje da neke od ovih matičnih oluja počnu da se rotiraju i na kraju pokreću tornada.
Do sada je moj bivši dr. student Taj Bakingem i ja smo uspeli da identifikujemo određene uslove gde se smer vetra naglo menja. U takvim slučajevima može se razviti nestabilnost gde male perturbacije prerastu u rotirajuće vrtloge kilometar ili više u prečniku, redovno raspoređene duž fronta. Smatra se da su takvi vrtlozi preteča tornada.
Identifikovanje uslova za ovu takozvanu „nestabilnost horizontalnog smicanja“ trebalo bi da znači da možemo bolje predvideti kada i gde se formiraju matične oluje koje proizvode tornada. Ali razumevanje ove nestabilnosti nije jedini odgovor. Čini se da druge oluje koje proizvode tornado nisu povezane sa ovom nestabilnošću, tako da još treba da naučimo.
Sledeći korak je razumevanje kako se sami tornada formiraju. Za to će nam biti potrebna i slučajna posmatranja takvih tornada koji se formiraju u blizini radara Met Officea i moćni kompjuterski programi koji su u stanju da modeliraju atmosferu do skale od desetina metara.
Nedavni napredak u računarstvu i naša saradnja sa kolegama iz inženjeringa možda još uvek otkrivaju tajne britanskih tornada.
