Da li često primetite da imate tendenciju da maštate ili da se lako odvajate kada radite na zadacima? Moguće je da patite od sindroma kognitivnog odvajanja, poznatog kao CDS. Psiholozi su prvi put opisali ovaj sindrom u šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka, primećujući da neki ljudi izražavaju ove osobine intenzivnije od drugih. Razlika između CDS-a i drugih osobina leži u tome što ova stanja mogu značajno ometati svakodnevni život, akademski uspeh i društvene interakcije pojedinca.
Za osobe koje se bore sa CDS-om, održavanje fokusa na zadacima tokom dužeg vremenskog perioda može biti izuzetno teško. Ovo stanje nije puka nepažnja ili lenjost, već uporan obrazac ponašanja koji može značajno narušiti sposobnost uspeha u različitim aspektima života. Za razliku od ADHD-a, koji karakteriše hiperaktivnost i impulsivnost, CDS je poznat po „slabom kognitivnom tempu“.
Iako Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje ne prepoznaje CDS kao zaseban poremećaj pažnje, rastući broj istraživanja sugeriše da bi trebalo posvetiti više pažnje ovom stanju i posmatrati ga odvojeno od ADHD-a. Osobe sa ADHD-om mogu zadržati fokus na nešto pre nego što budu ometene i preusmere pažnju na drugi zadatak, dok osobe sa CDS-om mogu imati izuzetno teškoće sa održavanjem fokusa.
Dijagnoza CDS-a može biti izazovna jer ne postoje standardni kriterijumi za to. Ipak, neki psiholozi koriste kombinaciju upitnika i opservacija ponašanja kako bi procenili simptome poput čestog sanjarenja, mentalne magle i sporije brzine obrade informacija. Često se dešava da roditelji i nastavnici prijavljuju ovakvo ponašanje kod dece koja se čine kao da ne uspevaju ili kojima je potrebno više vremena da završe zadatke.
Osobama sa sporom brzinom obrade informacija može biti potrebno više vremena da procesuiraju informacije i odgovore na njih, što može rezultirati sporijim rešavanjem zadataka. Ovo ne znači da su manje inteligentne ili manje trude se – njihov mozak jednostavno obrađuje informacije sporije.
Trenutno, podrška i terapije za CDS se još uvek razvijaju. Kognitivno-bihevioralna terapija se često koristi kako bi se pomoglo ljudima da razviju bolje strategije suočavanja i unaprede svoj fokus. Neki istraživači istražuju upotrebu stimulativnih lekova, sličnih onima koji se koriste za lečenje ADHD-a, ali dokazi o njihovoj efikasnosti su još uvek nedovoljni.
Preporučuje se i promena životnog stila, poput održavanja redovne rutine spavanja i uključivanja redovnih vežbi, kako bi se olakšalo kontrolisanje simptoma CDS-a. Jedan od glavnih izazova u suočavanju sa ovim stanjem je nedostatak svesti o njemu. Mnogi ljudi, uključujući i zdravstvene radnike, mogu CDS olako odbaciti kao lenjost ili nedostatak truda, što može stvoriti stigmu i sprečiti ljude da potraže pomoć koja im je potrebna.
Iako CDS nije zvanično prepoznat poremećaj, studije sugerišu da može značajno uticati na populaciju. Procenjuje se da CDS može biti jednako čest kao i ADHD, koji pogađa oko 5%-7% dece. Razumevanje ovog sindroma je od suštinskog značaja kako bi se pružila podrška onima koji se sa njim suočavaju.
Prepoznavanje CDS-a kao stvarnog problema, a ne samo kao neobične osobine ili nedostatka truda, može pomoći ljudima da upravljaju svojim simptomima i unaprede kvalitet svog života.
