S obzirom da je sezona gripa pred nama i da je koronavirus stalna pretnja, istraživači iz Dartmuta predlažu novi način razmišljanja o pravilima maskiranja i socijalnog distanciranja koji bolje reaguje na ono što ljudi smatraju neophodnim u datom trenutku – i može pomoći u povećanju saradnje.
Zasnovano na teoriji igara, studija se odvaja od postojeće nauke razmatranjem nošenja maski i socijalnog distanciranja kao dve različite i konkurentne akcije. Ova dinamika daje službenicima javnog zdravlja veću fleksibilnost da se prilagode epidemijama i podstiču saradnju, navode istraživači u Zborniku radova Nacionalne akademije nauka.
Autori su koristili standardni kompjuterski model koji epidemiolozi koriste da simuliraju kako se ljudi ponašaju tokom epidemija i da razviju smernice za javno zdravlje.
Greška koju zvaničnici često prave je da maskiranje i socijalno distanciranje smatraju dvema stranama istog novčića, kaže Feng Fu, autor studije i vanredni profesor matematike u Dartmouthu. Obe mere su obično smatrane kao jedna akcija poznata kao nefarmaceutske intervencije ili NPI, koje su namenjene kontroli bolesti bez upotrebe lekova.
Umesto toga, Fu i prva autorka Alina Glaubitz, koja je bila doktorant kod Fua i doktorirala. iz Dartmuta ove godine, otkrili su da ljudi veoma različito reaguju na ove dve akcije. U njihovom modelu, ljudi su se prebacivali između maskiranja i socijalnog distanciranja – ili su odbacivali oboje – u zavisnosti od toga koliko ozbiljno i rasprostranjeno doživljavaju bolest. Model nije uzimao u obzir mandat javnog zdravlja za maskiranje ili socijalnu distancu, već ih je smatrao radnjama koje ljudi poduzimaju dobrovoljno.
Fu, koji je specijalizovan za teoriju igara, kaže da su maskiranje, distanciranje i nečinjenje u međusobnoj konkurenciji kada ljudi biraju NPI nezavisno. Nivoi infekcije i isplativost određuju koje akcije će pobediti.
Na primer, Fu-ova istraživačka grupa analizirala je raspoloženje javnosti tokom pandemije COVID-19. Otkrili su da se javnost u početku opirala socijalnom distanciranju—definisanom kao okupljanja male gustine na kojima ljudi mogu da održavaju najmanje šest stopa odvojenosti jedni od drugih ili da u potpunosti izbegnu fizički kontakt—zbog ekonomskih troškova i efekata na mentalno zdravlje, ali su prešli na to. kako se infekcije šire.
Fu i Glaubitz izveštavaju da dugoročno, međutim, ljudi imaju tendenciju da se maskiraju ili ne preduzimaju nikakve zaštitne mere. A kada ljudi više vole manje invazivnu meru javnog zdravlja kao što je maskiranje, teško im je da ponovo usvoje strožiju, poput socijalnog distanciranja, što je najskuplja i najrazornija od NPI proučavanih.
„Razumevanje ovih promena u tome kako ljudi vide korist u odnosu na cenu intervencije je ključno za njihovo efikasno određivanje vremena i poboljšanje saradnje“, kaže Fu.
„Matematički modeli postaju sve važniji deo razumevanja i borbe protiv zaraznih bolesti“, kaže Glaubic, čiji je dr. je u teoriji evolucionih igara i dinamici zaraznih bolesti. „Naš rad pruža osnovu za razumevanje uslova pod kojima javnost može favorizovati određena zaštitna ponašanja.
Kreatori politike mogli bi da procene koje mere će ljudi verovatno usvojiti na osnovu zvaničnih anketa, javnog raspoloženja kao što su društveni mediji i šta lokalna ekonomija može da apsorbuje, kaže Fu.
„Pokazujemo da su izbori važni — i mere koje kreatori politike sprovode i vreme za njih“, kaže on. „Preporuke treba da budu usklađene sa prirodnim preferencijama javnosti kako bi se otpor sveo na minimum.
Ali korona virus je više puta potvrdio da javno raspoloženje nije dosledno usklađeno sa merama koje zvaničnici javnog zdravlja smatraju neophodnim za obuzdavanje izbijanja.
Fu i Glaubitzov model sugeriše da zdravstveni službenici usvajaju dvostruki odgovor ponašanja koji objedinjuje više lakših intervencija kao što su maskiranje i umereno smanjenje društvenog kontakta. Oni ovaj pristup nazivaju strategijom „švajcarskog sira“ koja uglavnom obezbeđuje solidno ublažavanje bolesti, ali sa više „rupa“ za širenje infekcije nego što bi stroge mere dozvoljavale.
„Iako je nesavršeno, nanošenje više lakših mera može da postigne efikasno ublažavanje uz usklađivanje sa prirodnim razvojem javnih preferencija“, kaže Fu.
„Komunikacija je od suštinskog značaja – jasno objašnjenje zašto je određena mera neophodna i predstavljanje manje opterećujućih opcija može pomoći u podsticanju usklađenosti i poverenja“, kaže on. „Odluke pojedinaca, iako nisu uvek savršeno racionalne, ipak mogu dovesti do ublažavanja bolesti u većini slučajeva.“
