Geologinja Univerziteta u Utrehtu Suzana van de Lagemat rekonstruisala je masivnu i ranije nepoznatu tektonsku ploču koja je nekada bila jedna četvrtina veličine Tihog okeana. Njene kolege u Utrehtu su predvidele njegovo postojanje pre više od 10 godina na osnovu fragmenata starih tektonskih ploča pronađenih duboko u Zemljinom omotaču. Van de Lagemat je rekonstruisao izgubljene ploče kroz terenska istraživanja i detaljna istraživanja planinskih pojaseva Japana, Bornea, Filipina, Nove Gvineje i Novog Zelanda.
Na svoje iznenađenje, otkrila je da okeanski ostaci na severnom Borneu moraju pripadati dugo sumnjivoj ploči, koju su naučnici nazvali Pontus. Sada je rekonstruisala celu ploču u punom sjaju. Rad je objavljen u Gondvana Research.
Razumevanje kretanja tektonskih ploča koje čine Zemljinu krutu spoljašnju ljusku je od suštinskog značaja za razumevanje geološke istorije planete. Kretanje ovih ploča snažno je uticalo na to kako su se paleogeografija i klima planete menjale tokom vremena, pa čak i gde se mogu naći retki metali. Ali velike okeanske ploče iz geološke prošlosti su od tada nestale u Zemljinom omotaču subdukcijom. Za sobom su ostavili samo delove stene skrivene u planinskim pojasevima.
Van de Lagemat je proučavao najkomplikovaniji tektonski region planete: oblast oko Filipina. „Filipini se nalaze na složenom spoju različitih sistema ploča. Region se skoro u potpunosti sastoji od okeanske kore, ali neki delovi su podignuti iznad nivoa mora i pokazuju stene veoma različite starosti.“ Geologinja Univerziteta u Utrehtu Suzana van de Lagemat rekonstruisala je masivnu i ranije nepoznatu tektonsku ploču koja je nekada bila jedna četvrtina veličine Tihog okeana. Njene kolege u Utrehtu već su predvidele postojanje ploče pre mnogo godina, na osnovu fragmenata starih tektonskih ploča pronađenih duboko u Zemljinom omotaču. Van de Lagemat je rekonstruisao izgubljene ploče kroz terenska istraživanja i detaljna istraživanja planina Japana, Bornea, Filipina, Nove Gvineje i Novog Zelanda. Na njeno zaprepašćenje, otkrila je da okeanski ostaci na severnom Borneu moraju pripadati dugo sumnjivoj ploči, koju su naučnici nazvali Pontus. Sada je rekonstruisala celu ploču u punom sjaju. Zasluge: Suzana van de Lagemat/Univerzitet Utreht
Koristeći geološke podatke, Van de Lagemat je prvo rekonstruisao kretanje trenutnih ploča u regionu između Japana i Novog Zelanda. To je otkrilo koliko je velika površina ploča koje su sigurno nestale u sadašnjem zapadnom pacifičkom regionu.
„Takođe smo obavili terenski rad na severnom Borneu, gde smo pronašli najvažniji deo slagalice. Mislili smo da imamo posla sa ostacima izgubljene ploče za koju smo već znali. Ali naše istraživanje magnetne laboratorije na tim stenama pokazalo je da su naši nalazi bili su poreklom sa mnogo daljeg severa i morali su biti ostaci druge, ranije nepoznate ploče.“
Ali važno saznanje je tek trebalo da dođe. „Pre 11 godina smo mislili da bi ostaci Pontusa mogli da leže u severnom Japanu, ali smo od tada opovrgli tu teoriju“, objašnjava Douve van Hinsbergen, Van de Lagematov dr. nadzornik. „Tek nakon što je Suzana sistematski rekonstruisala polovinu planinskih pojaseva ‘Vatrenog prstena’ od Japana, preko Nove Gvineje, do Novog Zelanda, predložena Pontska ploča se otkrila, a uključivala je i stene koje smo proučavali na Borneu.
Mošti Ponta se ne nalaze samo na severnom Borneu, već i na Palavanu, ostrvu u zapadnim Filipinima, iu Južnom kineskom moru. Van de Lagematovo istraživanje je takođe pokazalo da se jedan koherentni tektonski sistem ploča protezao od južnog Japana do Novog Zelanda, i da je morao postojati najmanje 150 miliona godina. To je takođe novo otkriće na terenu.
Prethodna predviđanja o postojanju Ponta su bila moguća zato što potopljena ploča ostavlja tragove kada ‘potone’ u Zemljin omotač: zone u omotaču sa anomalnom temperaturom ili sastavom. Ove anomalije se mogu uočiti kada seizmografi uhvate signale zemljotresa.
Zemljotresi šalju talase kroz unutrašnjost Zemlje, a kada putuju kroz anomaliju, kao što je fragment sa stare ploče, anomalija proizvodi poremećaj signala. Geolozi mogu pratiti ove poremećaje do postojanja fenomena u omotaču, kao što su fragmenti tektonskih ploča. To im omogućava da pogledaju 300 miliona godina u prošlost; stariji fragmenti ploče su ‘rastvoreni’ na granici između plašta i jezgra.
Studija od pre 11 godina pokazala je da je velika zona subdukcije morala prolaziti kroz zapadni paleo-Tihi okean, što je odvojilo poznate pacifičke ploče na istoku od hipotetičke Pontove ploče na zapadu. Ova hipoteza je sada nezavisno demonstrirana Van de Lagematovim istraživanjem.
