Studija Univerziteta u Mičigenu o gradu u Demokratskoj Republici Kongo otkriva da je neophodan proces dekarbonizacije ponavljanje i ponovno stvaranje kolonijalnih nejednakosti.
Istraživači tvrde da su kršenja ljudskih prava povezana sa savremenim rudarenjem kobalta, kao što su dečiji rad, socijalno raseljavanje i strukturalna marginalizacija, novi oblici starih kolonijalnih praksi. Njihova studija objavljena je u časopisu Gradovi.
„Pokazujemo kako su se te kolonijalne prakse pojavile kroz stvaranje rudarskih kompanija i kroz uspostavljanje grada Lubumbašija. Takođe pokazujemo da je bum rudarstva bakra i kobalta novi oblik ovih starih praksi“, rekao je glavni autor Brandon Marc Finn, pomoćnik istraživača na U-M školi za životnu sredinu i održivost.
„Ti minerali su nam potrebni za dekarbonizaciju, ali takođe mislim da je važno da razumemo i da se suočimo sa tim da u potrazi za ovim materijalima postoje modeli neokolonijalizma koji se pojavljuju na terenu.
Lubumbaši je glavni grad najjužnije provincije Demokratske Republike Kongo, Haut-Katanga. Prvobitno nazvan Elisabethville, Lubumbaši su osnovali 1910. belgijski kolonijalisti. Grad je nastao zbog blizine prirodnih resursa, posebno bakra.
Fin i koautor Patrik Kobina sa Univerziteta u Melburnu želeli su da uđu u trag korenima kolonijalizma u Lubumbašiju kako bi ih povezali sa savremenim praksama. Pregledajući istorijske dokumente, istraživači su otkrili da se, baš kao i na početku grada, rudarstvo danas oslanja na korišćenje dečijeg rada — radnika koji rudare ručno u opasnim uslovima — i da bogatstvo dobijeno iz rudarske industrije teče političkim elitama i stranim rudarske kompanije.
Upotreba dečijeg rada za rudarstvo je starija od samog grada, pokazalo je istraživanje. Fin citira dekret iz 1890. godine, koji je potpisao belgijski kralj Leopold II, kojim je zvaničnicima belgijske vlade dato starateljstvo nad siročadi ili navodno napuštenom decom. U zamenu za „izdržavanje, hranu, smeštaj i besplatnu medicinsku pomoć“, ova deca su regrutovana na rad po diskrecionom nahođenju belgijske države do svoje 25. godine.
Veliki deo ovog posla je verovatno bio u potrazi za robom kao što je iskopavanje bakra iz regiona ili vađenje gume na drugim mestima u zemlji. Belgijska kolonijalna kontrola nad gradom takođe je postavila temelje za to ko je posedovao zemlju – u ovom slučaju, belgijska rudarska kompanija koja je zauzela ogromne delove zemlje. Za 20 godina postojanja grada, region je postao peti najveći izvoznik bakra u svetu, pomažući u elektrifikaciji sveta.
Kasnije u 20. veku, Lubumbaši je igrao važnu ulogu u iskopavanju uranijuma, kaže Fin. Nadovezujući se na knjigu „Špijuni u Kongu“ Suzan Vilijams, Fin povezuje istu rudarsku kompaniju (UMHK) koja je posedovala koncesije za bakar sa nalazištima uranijuma koja se koriste u Projektu Menhetn.
Ovaj program je koristio kongoanski uranijum za proizvodnju atomskih bombi bačenih na Japan 1945. Nešto od ovog uranijuma je iskopano ručno — baš kao što mnogi mali rudari danas kopaju minerale iz zemlje ručno ili prolaze kroz gomile rudarskog otpada u DRC.
Danas je grad blizu još jednog materijala koji je kritičan za globalnu dekarbonizaciju: kobalta. Kobalt je neophodan za mnoge litijum-jonske baterije u električnim vozilima i sistemima obnovljive energije. U 2020. južni DRC proizveo je više od 69% ukupnog kobalta u svetu. Iste godine, približno 2% proizvodnje kobalta u DRC-u došlo je od dečijeg rada.
Zanatski i mali rudari u Kongu i dalje ručno sortiraju i vade minerale, kaže Fin. Većina radne snage u rudarstvu kobalta u DRC-u — procene sugerišu čak 98% — potiče od radno intenzivnog „zanatskog“ rudarstva, koje proizvodi 9–20% nacionalne proizvodnje kobalta. Fin navodi istraživanje koje otkriva da savremeni rudari i rudarske zajednice u Katangi imaju kraći životni vek i povećanu smrtnost novorođenčadi, kao i veće stope HIV-a, tuberkuloze i respiratornih poremećaja.
„Važno je pratiti poreklo tih rudarskih praksi i socioekonomskih nejednakosti do ranog kolonijalnog doba. Ovi minerali su nam potrebni za dekarbonizaciju, ali moramo da se borimo protiv neokolonijalnih aranžmana koji postoje na terenu“, rekao je on. „Da bi dekarbonizacija bila pravična, moramo se boriti sa pravdom u prostoru i vremenu. Ovaj region je imao ogroman uticaj na globalne geopolitičke događaje.“
Fin tvrdi da, pošto svet razmatra dekarbonizaciju, takođe moramo biti zabrinuti za ljude i mesta koji su istorijski bili uključeni u vađenje minerala za globalnu potrošnju. „Možemo biti za dekarbonizaciju, a da i dalje hitno skrećemo pažnju na neokolonijalne načine ekstrakcije i eksploatacije.
„Mislim da treba da se pozabavimo ovim vrstama većih strukturalnih problema. Važno je da kongoanske političke elite pozovu na odgovornost“, rekao je on. „A švajcarske, južnoafričke i kineske rudarske kompanije koje često podržava kineska država eksploatišu ubrzanim tempom bez distribucije dovoljnog bogatstva ili veština lokalnim ljudima, i mislim da zaslužuju oštru kritiku. Trebalo bi da prihvatimo dekarbonizaciju, ali pobrinite se da do toga ne dođe kroz neokolonijalizam“.
