Čini se da svetlosna terapija niskog nivoa utiče na zarastanje u mozgu ljudi koji su pretrpeli značajne povrede mozga, prema studiji objavljenoj u časopisu Radiologija.
Svetla različitih talasnih dužina se godinama proučavaju zbog svojih svojstava zaceljivanja rana. Istraživači iz Opšte bolnice u Masačusetsu (MGH) sproveli su svetlosnu terapiju niskog nivoa na 38 pacijenata koji su pretrpeli umerenu traumatsku povredu mozga, povredu glave dovoljno ozbiljnu da promeni kogniciju i/ili bude vidljiva na skeniranju mozga. Pacijenti su primali svetlosnu terapiju u roku od 72 sata od povreda kroz kacigu koja emituje skoro infracrvenu svetlost.
„Lobanja je prilično providna za skoro infracrveno svetlo“, rekao je ko-voditelj studije, dr Rajiv Gupta, dr, sa Odeljenja za radiologiju u MGH. „Kada stavite kacigu, ceo vam mozak se kupa u ovom svetlu.“
Istraživači su koristili tehniku snimanja koja se zove funkcionalna MRI da bi procenili efekte svetlosne terapije. Oni su se fokusirali na funkcionalnu povezanost mozga u stanju mirovanja, komunikaciju između regiona mozga koja se javlja kada je osoba u mirovanju i nije angažovana na određenom zadatku. Istraživači su uporedili rezultate MRI tokom tri faze oporavka: akutnu fazu u roku od jedne nedelje nakon povrede, subakutnu fazu od dve do tri nedelje nakon povrede i kasnu subakutnu fazu od tri meseca nakon povrede.
Od 38 pacijenata u ispitivanju, 21 nije primio svetlosnu terapiju dok je nosio šlem. Ovo je urađeno da služi kao kontrola da bi se minimizirala pristrasnost zbog karakteristika pacijenta i da bi se izbegli potencijalni placebo efekti.
Pacijenti koji su primili svetlosnu terapiju niskog nivoa pokazali su veću promenu u povezanosti u stanju mirovanja u sedam parova moždanih regiona tokom faze oporavka od akutnog do subakutnog u poređenju sa kontrolnim učesnicima.
„Postojala je povećana povezanost kod onih koji su primali svetlosni tretman, prvenstveno u prve dve nedelje“, rekao je koautor studije dr Natanijel Merkaldo, statističar sa MGH. „Nismo bili u mogućnosti da otkrijemo razlike u povezanosti između dve grupe tretmana dugoročno, pa iako se čini da tretman u početku povećava povezanost mozga, njegovi dugoročni efekti tek treba da se utvrde.“
Precizan mehanizam efekata svetlosne terapije na mozak takođe tek treba da se utvrdi. Prethodna istraživanja ukazuju na promenu enzima u ćelijskim mitohondrijama (koje se često nazivaju „elektranom“ ćelije), rekao je dr Gupta. Ovo dovodi do veće proizvodnje adenozin trifosfata, molekula koji skladišti i prenosi energiju u ćelijama. Svetlosna terapija je takođe povezana sa proširenjem krvnih sudova i antiinflamatornim efektima.
„Još uvek je potrebno mnogo posla da se razume tačan fiziološki mehanizam koji stoji iza ovih efekata“, rekao je koautor studije Suk-tak Chan, doktor nauka, biomedicinski inženjer u MGH.
Dok se povezanost povećala za pacijente koji su tretirani svetlosnom terapijom tokom akutne do subakutne faze, nije bilo dokaza o razlici u kliničkim ishodima između lečenih i kontrolnih učesnika. Dodatne studije sa većim grupama pacijenata i korelativno snimanje nakon tri meseca mogu pomoći u određivanju terapeutske uloge svetlosti u traumatskim povredama mozga.
Istraživači očekuju da će se uloga svetlosne terapije proširiti kako bude više rezultata studije. Svetlost talasne dužine od 810 nanometara koja se koristi u studiji već se koristi u različitim terapeutskim primenama. Bezbedan je, lak za primenu i ne zahteva operaciju ili lekove. Prenosivost kacige znači da se može isporučiti van bolnice. Može imati primenu u lečenju mnogih drugih neuroloških stanja, kaže dr Gupta.
„Postoji mnogo poremećaja povezanosti, uglavnom u psihijatriji, gde ova intervencija može imati ulogu“, rekao je on. „PTSP, depresija, autizam: sve su to obećavajuća područja za svetlosnu terapiju.“
