Per- i poli-fluoroalkil supstance (PFAS) — takođe poznate kao „zauvek hemikalije“ — su svuda. Nastala 1940-ih, ova sintetička jedinjenja su neviđeni sastojak mnogih predmeta koje koristimo u svakodnevnom životu, kao što su proizvodi za čišćenje, ambalaža za hranu, nelepljivo posuđe, kozmetika, predmeti za ličnu negu kao što su zubni konac, vodoodbojna odeća, kao i tepisi i presvlake otporni na mrlje. Od 1970-ih se takođe koriste u peni za gašenje požara i u vojsci.
„Hrana je još jedan potencijalni izvor“, kaže dr Karsten Prase, doktor nauka, docent za zdravlje i inženjering životne sredine. „Nažalost, PFAS je takođe prisutan u biočvrstim materijama koje se koriste kao poljoprivredno đubrivo“, stvarajući put od kontaminiranog zemljišta do proizvodnje u prodavnici.
Zbog njihove dugovečnosti i otpornosti na dezintegraciju – karakteristike koje proizlaze iz njihovih hemijskih veza ugljenik-fluor – PFAS može trajati hiljadama godina. Ovi „atributi ih takođe čine veoma otpornim na degradaciju u našim sistemima tretmana“, kaže Prase.
Najčešći metod uništavanja PFAS-a je spaljivanje, ali neke studije pokazuju da ovo ne uspeva da eliminiše sve hemikalije, već da preostalo zagađenje ispušta u vazduh.
U sistemima za prečišćavanje vode, glavne metode za uništavanje PFAS-a su reverzna osmoza, aktivni ugalj i jonoizmenjivačke smole — ali ove tehnologije su skupe. Druge metode uključuju superkritičnu oksidaciju vode, plazma reaktore, i nedavno, natrijum hidroksid (lužinu) i dimetil sulfoksid, hemikalije koje se koriste u sapunu i kao lek za sindrom bola u bešici, respektivno.
Ali kada predmeti koji sadrže PFAS neizbežno stignu na deponije, jedinjenja se ispuštaju u životnu sredinu. I svaki dan, ljudi ispuštaju proizvode napunjene PFA – poput šampona, tečnosti za čišćenje, čak i nekih toaletnih papira – u odvod.
„Ako se ne uklone u našim postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda, [PFAS] dospevaju u naše reke, potoke i podzemne vode, koje se obično koriste za proizvodnju vode za piće“, kaže Prase. „Oko 50% naših reka i potoka sadrži merljive koncentracije PFAS.
Prema studiji iz 2020. objavljenoj u Science od strane Radne grupe za životnu sredinu, procenjuje se da 200 miliona Amerikanaca opslužuje sisteme za vodu koji sadrže PFAS. I to nisu samo javni sistemi – studija američkog Geološkog zavoda iz 2023. pokazala je da je oko 20% privatnih bunara kontaminirano.
Ova jedinjenja su sada toliko sveprisutna, da se procenjuje da 98% populacije SAD ima detektivne koncentracije u krvi. To je zabrinjavajuće, pošto su studije pokazale da izloženost nekim PFAS može biti povezana sa štetnim zdravstvenim efektima, kako kod životinja tako i kod ljudi.
„Danas znamo da čak i veoma niske koncentracije mogu uticati na reproduktivni sistem, [imati] razvojne efekte, povećati rizik od određenih karcinoma, smanjiti imuni odgovor, kao i povećati nivo holesterola“, kaže Prase. Agencija za zaštitu životne sredine takođe povezuje ova jedinjenja sa poremećajima štitne žlezde, gojaznošću i astmom.
Pojedinci koji su možda bili izloženi PFAS-u – na primer u vatrogasnoj ili hemijskoj industriji – trebalo bi da razmotre testiranje krvi, kaže Prase. „Mislim da je to vredno… jer im omogućava da barem razgovaraju sa medicinskim radnicima, da razmišljaju o naknadnim pregledima, da zaista prate potencijalne zdravstvene efekte.
Prase kaže da još uvek znamo vrlo malo o zdravstvenim uticajima PFAS-a, posebno na nivou populacije. Iako ova jedinjenja postoje već neko vreme, nema dovoljno istraživanja da se odgovori na mnoga pitanja koja su se pojavila tokom decenija.
Ali neke mere se preduzimaju. Prošle godine, EPA je predložila prva savezna ograničenja za zauvek hemikalije u vodi za piće. A u februaru 2024, agencija je predložila da se devet PFAS kategoriše kao opasno po ljudsko zdravlje — oznaka koja se primenjuje samo na supstance koje su toksične ili izazivaju rak, genetsku mutaciju ili malformaciju embriona.
„Glavni razlog za korak koji EPA preduzima je to što postoji sve veći broj dokaza da postoje toksični efekti na različitim nivoima“, kaže Prase. „Nadajmo se da će to dovesti do više istraživanja koja bi se bavila prisustvom ovih jedinjenja u životnoj sredini, ali i do više napora da se zaista razjasni uticaj ovih hemikalija na zdravlje.“
Predlog bi klasifikovao hemikalije kao „opasne sastojke“ prema Zakonu o očuvanju i oporavku resursa, što bi agenciji olakšalo čišćenje kontaminiranih lokacija – i dodelu sredstava za tretiranje pogođene vode za piće.
Ali ovih devet jedinjenja su samo vrh ledenog brega.
„Procenjujemo da postoji više od 12.000 pojedinačnih PFAS jedinjenja, i nažalost za većinu njih, mi u suštini nemamo razumevanja o toksičnosti i ne znamo mnogo o njihovoj pojavi u životnoj sredini“, kaže Prase. „Mislim da je korak EPA zaista hitno potreban da bismo zaštitili našu vodu za piće i na kraju naše zdravlje.
Mala studija objavljena u Environment International pokazala je da holestiramin — lek za snižavanje holesterola — može pomoći u uklanjanju toksičnih hemikalija iz krvi ljudi koji su bili visoko izloženi. Ali najefikasniji način da se smanji kontaminacija je preventivno, kaže Prase, regulisanjem proizvodnje PFAS-a i čišćenjem životne sredine – posebno vodenih puteva – i osiguravanjem da su naši objekti za vodu za piće opremljeni za uklanjanje ovih jedinjenja.
„Problem u ovom trenutku je zaista to što ne znamo koji nivoi su zabrinjavajući ili dovode do zdravstvenih efekata, a koji ne“, dodaje Prasse. „To je nešto što će samo budućnost reći.“
